Продужен Корнетов Конкурс за најбољу омладинску бајку деценије

Представљамо вам једног од кандидата са Конкурса за најбољу омладинску бајку деценије, који је ове године први пут расписао ОУР Корнет. Аутор је засад непознат јер су пристигли радови шифровани и биће представљен након проглашења победника које је са 30. априла 2010. померено до даљњег. Своје радове и даље можете слати на адресу our.kornet@gmail.com, а једини услов је да замолите неког пријатеља који не намерава да учествује на конкурсу, да пошаљете са и-мејл адресе те особе и да у називу поруке пише: ЗА КОНКУРС.

Братић

Дали су му име Братић зато што је био мањи од своје сестре кад се родио. Сестри су дали име Сестра јер је била већа од брата који се тад још није био ни родио. Ово је уједно последњи пут да се сестра Сестра у овој причи спомиње. Родитељи су му били мало шашави, али пре свега фини и добри људи, увек спремни на шалу. Мајка је одмах похитала да га фотографише и постави на Инстаграм, а отац му подари четкицу за зубе и магнет. Одлазећи у оближњу продавницу широке потрошње, Братић се спријатељио с великим и снажним крекером Жиком који је проводио сате и сате дувајући у чудну свиралу. Жика се пак дружио, а понекад чак и пријатељевао с једном прекрасном крофном, и природно је да нема ничег чудног у томе што ју је Братић сусрео и што га је одушевила њена лепота и доброта. Крофна се звала Таљатела и једнога дана му је поклонила чаробну крпу по имену Тањирчица.
 
– Са овом крпом обрисаћеш шта год зажелиш  – рекла му је. – Она ће те чувати од сваке опасности и покораваће се само твојим мислима.

– Братић јој захвали из свег срца и одважно дојаха насред Трга републике на прелепом белом магарцу који се звао Ласта. Када су га родитељи видели како слободно галопира, забранили су му да одлази у град и у продавницу, и то чак и у ону нижег степена потрошње. Жалостан, дечак се запутио на трг, где је срео два чудна кокосова ораха који су га позвали да крене с њима у потрагу за баснословним шлагом сакривеним у неком солитеру на спрат.

– Ево солитера! – повикали су кад су стигли.

– Ако нас будеш слушао и ако будеш умео да се држиш за уши и скакућеш, постаћеш неизмерно глуп.

– Шта треба да радим сем да вас слушам и скакућем тако ко будала? – упитао је дечак и већ је видео себе како га сви гледају из сажељења и збијају шале на његов рачун јер је глуп.

– Буди сутра после заласка жуманца на овом истом месту – рекли су му. – За остало ћемо се ми постарати.

Рекавши то, опростили су се са њим, рекли "ћао" и запутили се у непознатом правцу. Братић је остао сâм, сањарећи о неизмерном шлагу, али га је умилан глас крофне Таљателе тргао из сна.

– Братићу, како то да још ниси код куће? Врати се одмах и #ОстаниКодКуће, мајка ти је забринута.

Братићева мајка је иначе била веома лепа и образована жена. Велико образовање је стекла на Харварду у Америци где је постала доктор за шећер и мед, на тему "Употреба лабудовог пера у сврху креативног писања за децу и девојчице".

Дечак јој узврати да ће убудуће моћи да живи ван родитељског дома и куће, да ће постати веома глуп и чак купити себи раскошан солитер на спрат са шлагом и маслацем, а ако успе да претекне, можда и са пуно лептирића и марамица. Крофна га упозори да пази шта ради и најзад га наговори да се врати мајци. Али Братић није могао да се ослободи помисли о неизмерном шлагу, и следеће вечери, као што је било уговорено, отишао је на састанак са она два тајанствена кокосова ораха. Два нова пријатеља одвела су га до солитера и затим га подигоше на симс од прозора. Упозорили су га да остане тамо док они не набаве једну велику пертлу од олова да би се спустио до подрума у коме је сакривен шлаг. Братић их је чекао немарно звиждући и певушећи хитове једне познате васпитачице, сликарке и певачице из Срема. Није прошло ни неколико тренутака, а пред њим се нађе добра крофна у жељи да га упозори да ту ничег нема, и да се чува оних непознатих кокосових ораха. Тачније, прошло је неколико тренутака, можда чак и десет, али то за ову лепу причу причу није од нарочитог значаја. Но, чим је чула бат кокосових корака, крофна је ишчезла. Нестала из чиста мира. Братић се спустио низ оловну пертлу и нашао се у одаји чији је под био прекривен кристално белим шлагом и драгим грумењем од маслаца. Дуго је Братић пузао уз пертлу и низ пертлу, све док није покупио последњи залогај.

– А сад ми дајте мој део – рече оној двојици.

Али уместо да одрже обећање, они отргну пертлу и оставе Братића на симсу. Тако је јадни Братић, онако подгојен од свег тог силног шлага и маслаца, остао сам и није могао ни на који начин да сиђе. Започео је на сав глас да дозива Таљателу, родитеље, свога магарца Ласту, али нико се није одазвао. Сав очајан, бризнуо је у смех. И управо кад се решио на скок, макар при томе сломио руку, зачу весео звук тромбона. Био је то његов пријатељ Жика! Крекер Жика! Он га је узео у своје необично снажне рупе и рекао му:

– Крофна ми је јавила да си запао у невољу… Лажови су пронели гласине – јер она двојица су били обични препредени лажљивци – да си покрао сав шлаг из солитера. Због тога су ухапшени твоји родитељи и биће осуђени ако се пре зоре не пронађе сав украден шлаг и задњи драги грумен од маслаца.

Братић му је предложио да пођу за лажљивцима који су сигурно побегли у Срем, али крекер је смислио други план. Братић ће се на Ласти вратити у град и рећи истину стражарима. За то време он ће отићи у Срем и протурити гласове да је Братић осуђен. Уверен да им не прети никаква опасност, лопови ће се вратити у град. Крекер је напоменуо да је то такође једна гнусна лаж, али и да је то најбољи начин борбе против лажова, служити се њиховим сопственим оружјем.

– Тада неће бити тешко да их ухватимо – закључио је крекер.

Братић скочи на свога магарца и држећи се за његову бујну гриву полете као мрвилица за веш. На градски трг стигао је управо кад су стражари читали родитељима пресуду.

– Станите! Повика дечак. – Моји родитељи су невини. Капетан страже саслушао је његову причу са доста неверице. Међутим, ускоро је стигао и крекер, али не сам! Чврсто везани пертлама од гвожђа, за њим су ишла она двојица ораха. На зачељу те бизарне и чудне мале поворке ишла је и лепа крофна Таљатела. Братићеви родитељи одмах су ослобођени и стражари су отишли по шлаг и маслац који су лажљивци сакрили у Братићевом стомаку. Он и крекер добили су многа одликовања и свечане папирнате марамице за бал, а гала свечаност поводом хапшења лажова трајала је три дана и три ноћи. Нико није спавао. Ту се лумповало без престанка. За то време чувари у свечаном руху и свечаним заштитним маскама водили су везане лажове и показивали их грађанкама и грађанима. Овај призор привукао је пажњу скоро целог републичког царства, тако да су њему присуствовали и бројни инсекти и виђени политичари, укључујући и најзнаменитије бубашвабе.

Сви су зажелели да добра и лепа крофна остане да живи у граду. Међутим, ту жељу она није могла да им испуни јер је крекер запросио њену ногу и предложио јој да се настане у гарсоњери поред града.

– Зар ме напуштате? – упитао их је Братић.

– Не, драги мој глупи Братићу – одговори му Таљатела – кад год зажелиш, можеш доћи к нама… Увек ћемо имати спремну чаробну крпу за тебе, тенду, настрешницу, сено, цвеће, поезију и магарицу за Ласту. До скорог виђења! Братић се попне на свога магарца, ухвати му се за белу гриву и махну им руком у знак поздрава и ноздрва, што је учинио не скривајући сузе, а његови драги пријатељи замакоше у магнет за зубе који је Братићу поклонио отац кад се родио.

(крај)