Danas „drugosrbijanac” zvuči kao teška etiketa i
svaki pripadnik Druge Srbije će se na to uvrediti. Da li su njeni pripadnici
nešto naučili iz ove lekcije? Na primer, da se njihova omiljena disciplina
zvana etiketiranje može obiti o glavu kao bumerang? Ne. Nisu naučili ništa.
 |
| Borka Pavićević i Miladin Žvotić 1992. Foto: Vesna Pavlović |
Da se podsetimo, termin Druga Srbija nastao
je 1990. U radionici Ivana Čolovića, da bi prvi put bio obnarodovan u zbirci
tekstova pod istim nazivom „Druga Srbija” u izdanju Beogradskog kruga i Borbe.
Beogradski krug činili su tad najviđeni drugosrbijanci. Osim Čolovića, tu je
bila i Latinka Perović i tzv. guru drugosrbinijanstva filozof Radomir
Konstantinović, naravno i Borka Pavićević, Filip David, Sonja Liht... Bilo je tu
već tad još mnogo i tad i danas poznatih aktivista za koje se nadam da mi neće
zameriti što ih ovom prilikom ne navodim. Vesna Pešić i još mnogi drugi su tad
još bili u Ujedinjenoj jugoslovenskoj demokratskoj inicijativi (UJDI). Čeda je
još bio mali. Nije još ni studirao. I mene su tad zvali da im se pridružim kao
student druge godine, jer uvek su im trebale mlade snage i računali su na njih
jer su deklarativno bili levica, ali sam već bio „zauzet“ pošto sam već bio u
Demokratskom forumu čiji je lider bio Leon Kojen, a među osnivačima je bila
prilično šarenolika ekipa iz današnjeg ugla. Osim Kojena, Slobodan Samardžić, Živan Lazović, Biserka Rajčić, Nikola Barović, Ivan
Vejvoda, Srbijanka Turajlić, Trivo Inđić, David Albahari, Duca Marković, Nikola
Grahek i takođe još mnogi drugi danas svima poznati, ali ne mogu svih da se setim,
a na osnivačkoj skupštini u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prisustvovali su
i držali pozdravne govore Adam Mihnjik i Kosta Čavoški.
Demokratski forum se rasformirao maja 1992. pod obrazloženjem da je bio osnovan
da bi se srušio komunistički režim Slobodana Miloševića i da nema svrhe da
nastavi s radom pod ratnim uslovima. Beogradski krug je nastavio s radom. On je
zapravo i osnovan zbog ratnih uslova. Kao što je lako pretpostaviti, mnogi
osnivači Demokratskog foruma su promenili dres i krenuli u antiratne skupove
širom nekadašnje SFRJ. Kako je pisalo i na osnivačkom aktu Beogradskog kruga,
okupljao je SVE razočarane i kritičke glasove koji se otvoreno bore protiv
militarističke politike srpskog režima, etno-nacionalizma (nije teško pogoditi
ko je autor ovog termina), populizma, ratnih zločina, i etničkog čišćenja. Od
samog početka generalizacija. Dakle, oni koji slučajno nisu u Beogradskom krugu,
samim tim ne mogu biti ni deo Druge Srbije, što znači da se ne suprotstavljaju
srpskom režimu, ili makar ne otvoreno, te su sledstveno za militantnu politiku,
za srpski režim, za etno-nacionalizam, populizam i ne bune se protiv ratnih
zločina. I sam naziv je isključiv. Može se tumačiti i kao druga u značenju
drugačija Srbija (što je tako i zamišljeno jer je na engleskom Other Serbia),
ali i kao da postoji i neka Prva Srbija u koju zapravo spadaju SVI oni koji
nisu deo Druge Srbije. Otud i pogrdni naziv prvosrbijanac plasiran upravo iz
redova Druge Srbije tad početkom devedesetih.
Međutim, nije cilj ovoga teksta da se bavi istorijom ove organizacije i
ideologije, a još manje njenim delovanjem devedesetih i nakon Petog oktobra.
Cilj je da razotkrije način delovanja i razmišljanja njenih pripadnika.
Nešto smo već rekli – generalizacija kao jedno od najjačeg oružja. Druga Srbija
je, da ne zaboravimo, uvek postojala zbog Zapadne Evrope i Amerike na čije je
donacije i nagrade najviše računala. Stoga je po svaku cenu trebalo istaći da
su svi u Srbiji za režim Slobodana Miloševića osim njih. I to im je prilično dobro
polazilo za rukom, razume se, uz pomoć zapadnih medija koji su potpuno
prećutkivali da prava opozicija u Srbiji uopšte postoji. Na primer, za vreme velikih
demonstracija, takođe i antiratnih, u junu 1992., kad se tražila Miloševićeva ostavka i nakon
što se SPC memorandumom ogradila od pogubne politike Slobodana Miloševića i kad
se na platou ispred Skupštine Jugoslavije okupilo 300.000 ljudi, o tim
demonstracijama nijedan zapadni medij nije javio apsolutno ništa. Odnosno, oni
koji su javili su javili sve pogrešno. Ili da je bilo jako malo ljudi ili da je
ta masa zapravo izašla da podrži Miloševića. Ja sam u to vreme živeo u Italiji.
Istina, „Il Menifesto“ je obavestio
svoje čitaoce vrlo objektivno i to na naslovnoj strani, inače glasilo
Komunističke partije Italije da paradoks bude veći, ali taj list je imao tiraž
kao kod nas danas „Danas“ i to za celu Italiju od 60 miliona stanovnika.
Na nekom okruglom stolu posvećenom ratu u bivšoj Jugoslaviji, na jednom od
Berluskonijevih kanala s nacionalnom frekvencijom, pojavio se jedan srpski
profesor koji je predavao na nekom fakultetu u Rimu i obavestio gledaoce o tim
i sličnim demonstracijama u Beogradu, čak pokazujući pred kamerama fotografije,
na šta ga je voditeljka drsko prekinula i rekla: „Čuli smo sad i jedno
opoziciono mišljenje iz Srbije, ako tako nešto uopšte postoji“.
Drugo snažno i najudarnije oružje drugosrbijanaca oduvek je bilo etiketiranje.
U tome su prednjačili njihovi medijski barjaktari na čelu s Perom Lukovićem,
danas jednim od najvećih Vučićevih medijski promotera, koji nije propuštao
priliku da svakog ko ne misli drugosrbijanski javno nazove fašistom. Za njim su
išli uvek i Teofil Pančić (koji je doduše uvek bio nešto umereniji i manje
direktan u ovoj disciplini), a za njima i svi ostali, uglavnom urednici
„Vremena“, „Naše borbe“ i na momente i „Radija B92“. Fašista, klerofašista,
nacista i slične etikete lepljene su svima sem njima. Ja sam ih javno zaradio
dosad devet puta, ako brojimo od svakog po jednom, mada sam od pomenutog
Lukovića dobio bar 20 puta.
Ko nikad javno nije nazvan fašistom, nisam siguran
da može zaista da oseti s koliko bola se podnosi ta nepravda. Danas „drugosrbijanac”
zvuči kao teška etiketa i svaki pripadnik Druge Srbije će se na to nakostrešiti
i uvrediti. Da li su njeni pripadnici nešto naučili iz ove lekcije? Da se to
etiketiranje može obiti o glavu kao bumerang? Ne. Nisu naučili ništa jer je
logika ove ideologije da se drugačije mišljenje i promena stanja u svetu i
državi potpuno ignorišu. To kao da piše u nekom manifestu koji nikad nije
napisan, ali se nekako valjda prenosi usmenim putem. Ili se podrazumeva, kao
što se podrazumeva i da treba ignorisati i demokratske postulate i zameniti ih
politkorektnim. A ni to ne treba da čudi jer je Druga Srbija zapravo pravi
ideološki naslednik Saveza komunsta Srbije.
Drugi načini delovanja su prilično providni i takođe se mogu nazreti iz samog
naziva Druga Srbija. Prvi se temelji na motou: „Ja sam Srbin i baš zbog toga
imam pravo da kritikujem sve srpsko“. Iz toga slede i dalji koji pravdaju takav
način razmišljanja: „Ja sam vernik i baš zato imam pravo da pljujem po SPC“, „Ja
sam srpski istoričar i baš zato mogu da falsifikujem srpsku istoriju“, „Ja
igram tenis i baš zato imam pravo da pljujem po Novaku Đokoviću“. I tako
dalje... Iz ovog poslednjeg vidimo i ko im najviše smeta. Oni koji su na Zapadu
poznati i uvaženi, a nisu u njihovim redovima. Stoga slični slogani idu uz
Emira Kusturicu, uz mnoge naše mrtve književnike i pisce, gotovo sve uspešne
sportiste koji igraju u inostranstvu..., pa će tako koristeći sve ovo
naoružanje potpomognuto zapadnim medijima na meti uvek biti znameniti velikani
iz istorije Srbije, naučnici, akademici, sveci, neće poštedeti ni celokupnu
srpsku kulturu, pa čak i jezik, pozivajući se na frazeme u srpskom koji
razotkrivaju svu genocidnost Srba. I, naravno, tu su i politički lideri,
pogotovo oni koji su otvoreno patriotski i suverenistički opredeljeni. Tako su
recimo na meti bili Nikolić i Vučić da bi se ćurak naglo okrenuo s
potpisivanjem njima vrlo milog Briselskog sporazuma, a danas se opet vratilo na
kritiku Vučića jer više ne stoji tako dobro na Zapadu, ali naravno da neće niko
od njih kritikovati preterano slepu proevrpsku i NATO politiku, nego onaj deo
njegove kontradiktorne politike koji se odnosi na Rusiju, a vlasti će se uvek napadati
oko marginalnih pitanja kao što je izgradnja neke naučnofantastične gondole
koja treba da poveže Novi Beograd s Kalemegdanom ili izgradnja nekakvih barjaka
od 50 metara i oko sličnih propagandnih akcija vlasti za koje u startu svako
iole inteligentan zna da od njih neće biti ništa.
No, kad smo kod ovog selektivnog kritikovanja vlasti, možda će se neko zapitati
odkud iz drugosrbijanskih krugova toliki žal i gotovo očaj zbog konačnog pada
Mila Đukanovića. Prvo, ne zaboravimo da je Milo proglašen za ličnost godine
dnevnog lista „Danas“ kad se posvađao s Momirom i zacermentirao se na vlasti za
narednih 25 godina, uprkos tome što je za vreme rata praktično predvodio
paravojne, dobrovoljačke crnogorske snage koje su kidisale na Dubrovnik i
okolinu i nemilosrdno pljačkale šta stignu. Drugo, ne zaboravimo da se Milo
odavno odvojio od svega srpskog, pa i od same Srbije. Treće, ideološki je Milo
i stasao uz Drugu Srbiju kad je shvatio da globalizam neće tako brzo sa
političke scene i da će mu mnogo bolje biti u neoliberalnim kolicima. I na
kraju, padom Mila je doveden u pitanje i njihov opstanak na sceni jer je pao
upravo zbog prevelikog i neumerenog udara na Srbe i SPC.
Na kraju, gde su drugosrbijanci danas? Svuda oko nas, u ne mnogo velikom, ali u
otprilike istom procentu kao i uvek, nevelikom ali glasnom. S tom razlikom što se
više ne zovu Druga Srbija nego Građanska Srbija, što je od samog početka
stajalo kao rezervno ime (Građanski savez Srbije). A ko su oni i kako ih prepoznati? E to je već
malo teže pitanje jer je danas politička situacija takva da je kolebanje veće
nego ikad. Ne samo među njima i onih koji s njima koketiraju, nego u svim
političkim krugovima. A oni koji od takvog razmišljanja i ponašanja imaju
direktne koristi sve su ređi, te je otimačina za danas retke evorpske i
američke fondove zapravo gloženje, tako da su u situaciji zvanoj „mala bara
puna krokodila“, uostalom, kao i svi, ali iz drugih razloga. Zbog toga su „građanisti” danas ekstremniji i više spremni na sve nego ikad. Nije problem
drugosrbijanaca u njihovom mišljenju. Zašto bi i bio kad svako ima pravo na
drugačije mišljenje? Problem je u isključivosti i onom što mnogi nazivaju
autošovinizmom. Mnogo puta su me stranci pitali kako je moguće da u Srbiji
postoji tako organizovana grupa ljudi koja direktno radi protiv Srbije. Uvek im
odgovoram da su za to najviše krive upravo vlade zapadnih država koje od samog
početka sukoba u SFRJ ne samo da favorizuju stranu suprotnu od srpske, nego je
i veličaju, makar pred njihovim očima vršila zločine neverovatnih razmera. Jer
onaj kome se nanosi nepravda ima pravo da bude revoltiran, a onaj ko hoće tu
nepravdu nekako da izbegne, jednostavno će se skloniti, ali neće propustiti da se o to malo ogrebe.
Pavle Ćosić
U Beogradu, 16. 10. 2020.
