субота, 18. фебруар 2017.

Najnovija istraživanja pokazuju - Vučić i Nikolić u dogovoru.

Nismo li svi naseli da je došlo do raskola između Vučića i Nikolića i da su se samim tim otvorila vrata opoziciji? Za početak, kojoj opozciji? Jeremiću i prezeime onog zaštitnika građana kom ne mogu da se setim ni imena. Dobro, preterujem, znam da je neki Janković. A ja kao pratim šta se zbiva.
Više je nego jasno da su se Vučić i Nikolić dogovorili da zajedno izađu na izbore jer nijedan od njih pojedinačno ne osvaja ubedljivih 50% i svim građanima Srbije dokaz da je politika SNS, čak iako naizgled razdvojena, svejedno dobija više polovine od biračkog tela.
Računica je zapravo vrlo jednostavna. Vučić je od svojih agencija dobio informaciju da ni u kom slučaju, čak ni pored potpune medijeske podrške, ni pored svih biračkih spiskova ni pomoću Bugarskog voza, nikako u prvom krugu ne može dobiti više od pola biračkog tela, što bi potpuno otklonilo bilo kakvu sumnju da drugi krug postoji.
Međutim, iz istih tih izvora stiže invormacija da i Nikolić na izborima dobija makar neki procenat glasova, a to su uglavnom oni koji su se razočarali u politiku DS-a, ali nimalo zanemarljvi broj onih koji su naseli da je Toma ruski vazal. Za razliku od Vučića koji je Briselski vazal. Takvo stanje u medijima i među gledaocima se stvorilo mišljenje da je siroti Toma koji je inače zaslužan za dolazak na vlast SNS-am a tu stranku je i stvorio navodno jedva ubeđujući Vučića da mu se prikloni. Nije logičnije da su stranci učestovovali mnogo više u stvaranju SNS-a iz SRS-a koja je važila za najektremniju nacionalističku stranku? Bilo bi previše providno da je naziv SRS ostao isti, ali kao, urazumeli smo se, sad znamo šta hoćemo, a to je evropski put. A šta je evropski put nego priznavanja Kosova i sve što iz toga dalje sledi? Rasprodaja državnih preduzeća, totalni privredni kolaps, ukidanje radničkog pokreta jer industrije više nema, a slično važi i za poljoprivrednike jer su samo oni najuspešniji stavljeni na listu preprodavaca, Mada su i oni pod ucenom, jer ipak sve najvažnije finansijske tokove kontroliše Vučić.
Dakle, da li vi zaista verujete da postoji ikakav sukob između Vučića i Nikolića? Stvario stoje vrlo prosto. Ili će se njih dvojica izdvojiti kao glavni kandidadi, jer, kao što rekosmo, imaju sve medije, na šta pre svega mislimo na televiziju i jeftine tabloide, i još im nije nikakav problem da naprave izbornu krađu po sistemu bugarskog voza.
Da se ne lažemo, oni još uvek ne mogu da izgube. Nema teorije. Nama se to čini da je moguće jer komuniciramo sa ljudima koji su nam na istoj talasnoj dužini, ali veliki broj ljudi će za Vućića glasati samo zato što ih je potpuno demagoški ubedio da je on pošten, da radi za Srbju i da to radi barem 16 sati dnevno, za razliku od svih nas koji smo obične vucibatine.
A samo se zapitajte kolike ste vi to lenčuge samo da biste uopšte opstali i preživeli ovaj režim i sistem.

Drugim rečima, nema druge. Kao što sam dobijao insajderske informacije da će se Toma ipak kandidovati uz diskretan komentar da među njima postoji svađa, a onda se odjednom ispostavilo da su insajderske informacije bile tačne, a zaista mi je teško da poverujem da sam bolje informisan od recimo Dačića, I to je sve dopunjeno preko Sputnjika koji ima da nas uveri u to da su Nikolić i Rusi u mnogo bliskim odnosima, jer oni su prvijavili, ali je N1, dakle Ameri, to prvi preneo, ne možemo ništa drugo zaključiti sem da su se Acika i Tomica dogovirili da po svaku cenu zadrže vlast.
Čak i kad bi neki kandidat opozcije ušao u drugi krug, najnormalnije je i najočekivanije je da Toma izjavi: "Dajte moje glasove mom dugogodišnjem saradniku Aleksandru Vučiću."
Radi se o jednostavnoj matematici. Ni jedan ni drugi ne mogu da osvoje više od 50% glasova u prvom krugu, ali ako saberemo glasove onih koji su razočarani Tominom skrajnutošću u politici kroz ulogu predsednika (a takvih nije malo, pogotovo zato što je on najviše angažovan u politici s Rusima i Kinezma, ili nam ga barem tako predstavljaju), izvodimo zaključak da će se na vrhu liste naći dva konja iz iste ergele. Ali čak i da ne bude tako. Da recimo drugi po redu bude Jeremić, koji zasad ima najviše šansi da ga podrži čitava opozicija, koliko god šarenolika bila, i koji zasad ima makar neke minorne šanse da uđe u drugi krug, on ne može da dobije jer će Nikolić sve svoje glasove dati Vučiću. Makar deklarativno. Ali to je ogroman broj biračkog tela koji je glasao za njega i koji zajedno s Vučićevim sigurno prelazi više od 50%.
Da se Nikolić nije kandidovao, sve bi bilo mnogo neizvesnije. U glavama glasača bi se stvorila slika da ukupno biračko telo SNS-a, zajedno i sa Vučićem i sa Nikolićem i sa Dačićem ne prelazi polovinu onih koji izlaze na izbore, kao što sto me uostalom uverili na poslednjim izborima. U drugom krugu bi bez sumnje vlast preuzeo kandidat opozicije, vrlo tačno matematički, ali uz Nikolićevu kandidaturu, koja je očiti spin, za SNS ni u jednoj varijanti ne ostaje mogućnost gubitka, sem u slučaju da se desi neverovatan obrt pa da u drugom krugu Tomini glasači, uprkos njegovoj preporuci, ne daju glas nekom opozicionom konkurentu. Ta verovatnoća je vrlo mala, ali ipak postoji. Nije ni biračko telo tako glupo kao što nam se ponekad čini. Uverili smo se i sami u to nekoliko puta, pa zašto ne bismo i sada?
Tandem Acke-Toma naizgled pobeđuje, ali biračko telo u Srbiji je mnogo nepredvidivo, naročito kad se radi o drugom krugu izbora. Ajde da vidimo.

субота, 04. фебруар 2017.

The Arrival - Film po ukusu svakog sem za one koji se razumeju u film i lingvistiku

Arri­val! Dola­zak! Napo­kon viso­ko­bu­džet­ni film koji se bavi lin­gvi­sti­kom. Bar su mi ga tako naja­vi­li. Kakva sre­ća, kakva radost!  

A onda je film počeo i odmah sam se pri­se­tio slič­nih situ­a­ci­ja iz holi­vud­skih fil­mo­va. Čim se ima­lo raz­u­meš u neš­to što veći­na sta­nov­niš­tva zemlji­ne kugle ne zna, po pra­vi­lu će infor­ma­ci­ja biti pogreš­na jer tako je dra­ma­turš­ki lak­še, a i što bismo se pita­li za stva­ri o koji­ma malo njih išta zna. Seti­mo se samo u koli­ko fil­mo­va se poja­vlju­je srp­ski ili hrvat­ski jezik koji je ili pred­sta­vljen kao ruski ili kao neki tamo stra­ni jezik. Sećam se i nekog fil­ma u kom iz šume pobe­do­no­sno izra­nja Bert Rej­nolds drže­ći u ruci glji­vu muha­ru (Ama­ni­ta musca­ria), izja­vlju­ju­ći da se radi o naj­o­zlo­gla­še­ni­joj i naj­o­trov­ni­joj glji­vi na sve­tu navo­de­ći latin­ski naziv Bole­tus sata­nas. A niti je muha­ra otrov­na (malo je halu­ci­no­ge­na) niti je Bole­tus sata­nas, iz poro­di­ce vrga­nja, baš tako otro­van. Otro­van je otpri­li­ke kao i krom­pir u siro­vom sta­nju. Ako ga poje­de­te, može­te dobiti tem­pe­ra­tu­ru i even­tu­al­no dija­re­ju.

E, upra­vo tako je i u ovom fil­mu s lin­gvi­sti­kom. Ona­ko kako nelin­gvi­sti shva­ta­ju lin­gvi­ste. U ovoj bran­ši odav­no kru­ži šala koja se zove „A koji jezi­ci?”, a to je pita­nje koje vam 90% lju­di posta­vi kad im kaže­te da ste lin­gvi­sta. Po opštem shva­ta­nju, lin­gvi­sta je čovek koji zna mno­go jezi­ka, a ako je vrhun­ski lin­gvi­sta kao što je Luiz Benks (koju glu­mi Ejmi Adams), ili što bi rekao stro­gi ali poš­te­ni pukov­nik Veber (Forest Vite­ker) „On the top” čim je pre dve godi­ne za ame­rič­ku voj­sku uspe­la da pre­ve­de tekst sa per­sij­skog (far­si­ja, molim lepo, tako zvu­či egzo­tič­ni­je), zna­či da zna apso­lut­no sve jezi­ke ovo­ga sve­ta (pa pre­da­je na Har­var­du, maj­ku mu) i da će auto­mat­ski kao od šale pre­ve­sti i neke nemuš­te zvu­ko­ve koje ispuš­ta­ju van­ze­malj­ci. 
Ipak, ovaj film nije baš tako nai­van. Ispo­sta­vi­će se, kao što i veći­na lju­di naga­đa, da jezik van­ze­ma­lja­ca nije baš tako jed­no­sta­van i da ga Luiz neće tek tako savla­da­ti. Oko toga se zapra­vo i vrti rad­nja ovog fil­ma. Oko pre­vo­đe­nja van­ze­malj­skih poru­ka na engle­ski. Luiz će bez sum­nje u tome uspe­ti, mada nije objaš­nje­no kako, ali i to je sve po kli­šeu današ­njih fil­mo­va, ona­ko lin­čov­ski, zaple­ti do izne­mo­glo­sti, a ras­ple­ti kako znaš i umeš, ili, još bolje, ne ras­pli­ći uopšte pa nek se publi­ka pita i nek se tri­pu­je da je gle­da­la neš­to jako pamet­no.
Da su lin­gvi­sti kon­sul­to­va­ni za ovaj film ipak nema sum­nje. Vero­vat­no je neko od njih došap­nuo sce­nar­sti­ma da će dra­ma­turš­ki zgod­no ule­te­ti Vorf-Sapi­ro­va hipo­te­za, koja se u fil­mu dodu­še zove teo­ri­ja, što zna­či da je doka­za­na. A nije. Radi se o jed­noj od broj­nih lin­gvi­sti­čkih plu­ta­ju­ćih pret­po­stav­ki koje nikad nisu doka­za­ne. Ali dobro zvu­če, pogotovo na filmu. Sazna­će­mo i da je u sred­njem veku u Por­tu­ga­li­ji jezik sma­tran umet­noš­ću. Luiz narav­no savr­še­no zna i man­da­rin­ski jer, ne tre­ba ni pita­ti, ipak je lin­gvi­sta on the top. Čak ćemo nai­ći i na jed­nu lin­gvi­stič­ku poša­li­cu u vezi s nastan­kom reči ken­gur. Isto sta­ru lin­gvi­stič­ku foru, ali za širo­ke mase novu. Nemalu ulogu igra i fantastični palindrom, toliko popularan u zadnje vreme. Ja lično nisam shvatio kakvu ulogu ima u filmu, ali izgleda da je autor hteo da nam saopšti da se u njemu krije odgonetka.
A što se tiče samog fil­ma, sve je po današ­njim stereotipima Holi­vu­da i nema sum­nje da ovaj film puca na broj­ne nomi­na­ci­je za Oska­ra. Sve je tu što tre­ba. Film pre­du­go tra­je, barem 100 godi­na, fleš­be­ko­va i real­no­sti meša­nja sa sno­vi­ma kol'ko voliš, foto­gra­fi­ja raz­bi­ja, fokus uvek bez greš­ke na pra­vom mestu, spe­ci­jal­ni efek­ti – libo vugla, pate­tič­ni poro­dič­ni odno­si bez obzi­ra na žanr za sva­ki slu­čaj u prvom pla­nu, a fabu­la se ras­ta­pa što film dalje odmi­če da se na kra­ju ne bi raz­ja­sni­lo niš­ta, ali tu su narav­no i zli Kine­zi, Rusi i za sva­ki slu­čaj Sudan­ci i Paki­stan­ci (valj­da zato što su musli­ma­ni). I, narav­no, odva­žni, hra­bri i poš­te­ni Ame­ri­kan­ci koji ne samo da spa­sa­va­ju svet od opšte kata­stro­fe nego dopri­no­se i pomi­re­nju među zara­će­nim naci­ja­ma. Baš ko na fil­mu. 
Ne pro­pu­sti­te ovo veli­ko ostva­re­nje i pove­di­te sa sobom svo­je naj­dra­že. 

Tag: prikaz, recenzija, kritika

UTICAJ NOVIH SREDSTAVA KOMUNIKACIJA NA SRPSKI JEZIK

(Tekst objavljen u časopisu Naš jezik 2005. godine, br. 21-22)

Kraj dvadesetog veka je obeležila komunikacijska revolucija. Komunikacijska u tehnološkom smislu. Pravi bum desio se praktično istovremenom pojavom mobilnih telefona i interneta. Mnogi se slažu da su te dve stvari najznačajniji događaj dvadesetog veka. Prisećajući se nekih događaja iz prošlosti, onaj koji ih prepričava gotovo uvek mora da napomene „… a tad nije bilo mobilnih telefona", ili „… tad još nije bilo interneta", jer su ta dva izuma, a oba su nekako prirodno proizašla tehnološkim napretkom na drugim poljima, kao da su iznuđeni, umnogome promenila naše ponašanje. Više nije moguće izgubiti se na vašaru ili u luna-parku, ne znati gde vam je dete, ne moći doći do nekih trivijalnih informacija tipa: „Nikako ne mogu da se setim kako se zove ona glumica koja je igrala u tom i tom filmu". „Ko beše pisao 'Vadisrce'?" Ili: „To će znati Mića, ali on je u Bostonu." To više nije nikakva prepreka. No, nas ovde zanima koliko je ova komunikacijska eksplozija uticala na naše drago sredstvo za komuniciranje — jezik.
***
Ono što prvo primećujemo jeste da je pisani jezik preuzeo mnoge funkcije govornog jezika, a opšte je poznato, bar su nas tako učili u školi, da pisani i govorni jezik nisu isto. Kad govorimo, mi se drugačije izražavamo nego kad pišemo. Isti događaj drukčije ćemo ispričati pišući nego govoreći. Iste misli drukčije ćemo izložiti u društvu nego obraćajući se zamišljenom čitaocu. U pismu ćemo se prijatelju sasvim drukčije obraćati nego u kafani. Ali u sredstvima komunikacije kao što su elektronska pošta, internet-forumi, direktno ćaskanje poznatije kao čet (tj. chat) ili SMS poruke preko mobilnih telefona, u stvari samo simuliraju govorni jezik. Nešto slično tome ranije smo imali jedino putem ostavljanja poruka ukućanima na stolu ili, eventualno, u dopisivanju na papirićima na času ili sastanku. Elektronska pošta je u nekim segmentima zamenila regularnu, onu sporu poštu na papiru u koverti, ali je mnogo više zamenila telefon. Običan telefon, koji se danas paradoksalno zove fiksni ili stacionarni (da li je neko mogao da pretpostavi da ćemo jednog dana revolucionarni bežični telefon koji nam omogućuje da se šetamo kućom i po dvorištu dok razgovaramo jednog dana prozvati stacionarnim telefonom?) služio je, a služi još uvek, za razmenu nekih konkretnih informacija, dogovaranje, pozivanje na otvaranje izložbi, predavanja i slično, ali i-mejl je mnogo praktičniji za tu namenu. Isto važi i za SMS poruke (to je skraćenica za short message system, sistem kratkih poruka, tako da nije dobro zvati ih SMS poruke, ali na to smo se već navikli). Telefon služi i da ukratko ispričamo šta se desilo. Ta pisana reč mnogo će više ličiti na govorni jezik nego na pisani. On će u stvari simulirati govor. Treba da stvori utisak običnog razgovora. Kliktanjem na dugme, odmah ćemo dobiti odgovor ili reakciju na napisano, ali to svakako neće biti odgovor koji bi glasio nekako ovako: „Dragi moj, primio sam danas od tebe elektronsko pismo u kojem mi javljaš da si sreo Mariju i da ste se tom prilikom dogovorili da (…), pa u bih u to ime izrazio svoje oduševljenje tom idejom, i u skladu s tim ti javljam da pristajem na dogovor koji… itd. itd." Ne, prirodniji i primereniji odgovor glasiće: „Ok, vidimo se!". Ako i tako, jer osim ove, ta vrsta komunikacije donela nam je još neke promene od kojih se nama lingvistima diže kosa na glavi, ali moramo ih razumeti. Na primer, u takvim porukama uobičajeno je potpuno odsustvo velikih slova. Na početku teksta, iza tačke, kod imena ljudi, gradova, svuda, većina neće staviti veliko slovo. A i zašto bi? Velika slova koriste se u pisanom jeziku i njihova upotreba je sasvim jasna i tačno definisana u svakom pravopisu, dok u govornom jeziku nijednu od tih funkcija veliko slovo nema. Čemu onda velika slova u pisanom jeziku koji simulira govorni? Istina, koriste se, ali im je upotreba sasvim drukčija. Kad nam neko na četu ili u poruci preko i-mejla ili es-em-esa nešto napiše velikim slovima značiće da se dere, da viče na nas. Da se mnogo iznervirao. Često obraćanje velikim slovima u takvim slučajevima znači i da je neko neotesan, nevaspitan. Internet i mobilna telefonija doneli su nam nova pravila lepog ponašanja, digitalni bonton da ga tako nazovemo (gde je pridev digitalan dobio svoje nikad tačnije značenje, od latinske reči digitus — prst, jer ova se komunikacija ne odvija govornim aparatom, nego isključivo prstima, onoliko brzo koliko brzo tipkamo). Koliko je neko lepo vaspitan, možemo primetiti već na prvi pogled. Na primer, izuzetno česta pojava među digitalno nevaspitanim ljudima jeste da ne prave razmak posle zareza i tačke. Ovaj težak prekršaj, koji tekst ume da učini gotovo nečitljivim, razotkriva nam da naš sagovornik ne samo da se ranije nije mnogo susretao s pisaćom mašinom nego da nije ni sa štampanim tekstom, jer takvi tekstovi, koliko god nepismeni bili, nikad neće sadržati tu grešku. Ta greška je bolest moderne ere komunikacija. O dijakritičkim znakovima da i ne govorimo. Iako novi UNICODE kodni rasporedi u potpunosti omogućuju korišćenje naših slova, mnogi su se već navikli da ih ne koriste. Tek tu i tamo umesto š ubace sh, umesto č — ch, čisto da ne bi izazivalo zabunu, na primer da se ne bi brkale reči strasno i strašno. Pošto se takva komunikacija ili zaista odvija u realnom vremenu ili bar imitira realno vreme, u njoj nema vremena za opisivanje raspoloženja govornika, ni za gestove i grimase karakteristične za razgovor uživo. Nema ni onog suptilnog menjanja tona, ni govora tela. Ali to ne znači da nema načina da se i to izrazi. Odmah s pojavom elektronske pošte su se pojavili takozvani emotikoni (neki ih zovu i smajliji, što nije dovoljno tačan naziv, budući da ne simbolišu samo lepa raspoloženja koja uključuju smeškanje i smejanje). Neko se dosetio da kombinacijom znakova za interpunkciju imitira izraze lica. Čoveka koji se smeje, koji je tužan, koji namiguje… Npr. je :-) ili prosto :). U početku su nam svi ovi znakovi delovali nebulozno i krajnje nerazumljivo, a danas su nam jasni na prvi pogled. Poboljšanjem grafičkih svojstava kompjutera, omogućeno je i mnogo suptilnije gestikuliranje i izražavanje emocija uz pomoć emotikona. Najčešće pored sebe imamo čitavu paletu mogućih izraza lica, gestova, pokreta, pa čak i nekih složenijih radnji koje obavlja čovečuljak Smajli (interesantno je da je ovaj lik nastao mnogo pre pojave personalnih kompjutera, a kamoli interneta; bio je u modi sedamdesetih godina prošlog veka kao simbol mladosti, veselja i optimizma). Svaki iole iskusan korisnik interneta primetiće koliko je neko šarmantan iako ga u životu nikad nije video. Oni manje iskusni i neiskusni probaće ponekad da urade tipičnu početničku grešku — da se lažno predstave. Biće pročitani onoliko brzo koliko bi bili i u stvarnom životu. Ova sintagma stvarni život (real life) počela je spontano da se koristi da označi komunikaciju na koju smo ranije navikli. Tako su i poznanstva počela da se dele na stvarna i virtuelna. I prijateljstva, pa čak i ljubavne veze. Da li je to uopšte potrebno komentarisati?
*** 

No, ova komunikacijska revolucija nije uzrokovala samo promene u pisanom nego i u govornom jeziku. Neke situacije koje su ranije bile nemoguće, sada su sasvim realne i moramo zbog toga preciznije da se izražavamo da ne bi dolazilo do nesporazuma. Jedna od tih stvari je šarolika upotreba prezenta, koja je ranije bila praktično neograničena. Čini se da sad više nije tako. Desilo mi se nedavno da od jedne prijateljice na i-mejl dobijem poruku koja se završava pitanjem: „Šta ti inače radiš?", na šta joj ja odgovorim: „Evo, baš se vraćam iz Zagreba". U sledećoj poruci ona mi kaže: „Dobro, javi se kad se vratiš". A ja sam se u stvari već bio vratio. Zato je odmah pozovem telefonom da joj objasnim kako je došlo do zbrke. To je bio narativni prezent: oblik koji se ranije često koristio, a danas je u fazi odumiranja. Ona me je zamislila kako sedim u kupeu sa laptopom u krilu i pišem poruke i šaljem preko GPRS-a. Takva zabuna preko mobilnog telefona bila bi još verovatnija. U stvari, to više ne bi ni bila zabuna. Niko tako ne bi rekao jer bi to značilo baš to što znači. Da je na putu, na povratku iz Zagreba. Upotreba prezenta u službi futura sad je još skučenija od ovog narativnog. Ako danas na mobilni kažete „Dolazim", to ne znači „Doći ću" kao što je ranije značilo, nego je verovatnije da želite da kažete da upravo dolazite, vozite se kolima ili u autobusu, baš ste na putu. Ranije preko telefona to nikako nije moglo to da znači, jer je telefon bio vezan za kuću. Danas kao da nam nedostaje još jedan prezent, onaj kojeg u ostalim indoevropskim jezicima uglavnom ima. Ni neformalno pitanje „Gde si?" koje je značilo nešto kao „Nisam te dugo video", ili je prosto predstavljalo poštapalicu pri susretu bliskih poznanika, danas više ne može da se koristi na taj način. Ako vas neko zove na mobilni i postavi vam to pitanje, on zaista želi da zna gde ste. Odgovor: „Pa eto, nije loše… gura se", nema više nikakvog smisla. A ako vas neko zove na stacionarni telefon i postavi vam to pitanje, samo će vas zbuniti: „Pa kod kuće sam! Zvao si me na kuću. Kakvo je to pitanje?". Možda je tako i bolje. Srpski jezik ionako pati od tih nezgodnih, ponekad i neprijatnih pitanja tipa „Šta radiš?", „Šta ima?" i slično.


***


Kakve će dalje posledice na jezik biti, možemo samo da nagađamo. Pisani jezik počinje sve više da podseća na stenografiju. Naročito kad se radi o es-em-esu, jer je u tim porukama i broj slovnih znakova ograničen. Kod nas ljudi vole i da razgovaraju slanjem takvih poruka, i na daljinu i na blizinu, a to je jeftinije od telefonskog razgovora. Nekoliko puta sam dobio i ekstremno štedljive poruke. Jedna reč malim slovima, druga velikim, bez razmaka. TOizgledaOVAKOiSTVARNOmozeDAizludiONOGkoNAtoILInijeNAVIKAOiliNEzeliDAnavikne. Skraćenice i sigle su priča za sebe. Svaka duža reč ostaće nedovršena. Biće ispisana onoliko koliko je to neophodno, do nivoa razumljivosti ili barem do pretpostavljenog nivoa razumljivosti. Nije tešk pogod da će neke reč ljud tako počet i da izgovar, kao što već i čine, zasad u žarg i neform govoru, ali ne verujem da će se na tome završ.