субота, 23. јун 2018.

BRUKA I SRAMOTA NA MALOJ MATURI Cela Srbija se ostrvila na decu ni krivu ni dužnu


Oduvek je postojao jaz između dece i nastavnika u školama. Obostran. Ko ima dobro pamćenje ili još pohađa školu, setiće se kako to izgleda. Uglavnom deca pričaju o tim nastavnicima sve i svašta iza njihovih leđa, naročito kad im nisu simpatični, kad su strogi i, što je za ovu priču najbitnije – nepravični. Nepravda decu prati kroz čitavo školovanje. Ona je često zasnovana na potpuno iracionalnoj mržnji nastavnika prema učeniku, ponekad i na nekoj osnovanoj, često nastavnik vrlo otvoreno jednu decu obožava a drugu mrzi, oseća se kao vladar jer raspolaže deljenjem ocena kao sredstvom ucene. Dvostruki standardi su uobičajena stvar i nešto na šta se deca navikavaju od malih nogu. Nekima ni to nije dovojlno pa posežu i za raznim ukorima. I deca umeju da budu đavoli, to nije sporno, ali koliko njih su zaista toliko nevaspitana, bahata, nezainteresovana, bezobrazna, agresivna, drska, sklona nasilničkom ponašanju i sve ono što im se redovno pripisuje u medijima i u frizerskim salonima? Malo! Srazmerno čak vrlo malo. I toga ćemo se setiti iz škole.
I sam često gostujem po osnovnim i srednjim školama kao gost predavač i baš svaki put se iznenadim kako su deca dobra, koliko dobro znaju, s kojom lakoćom savladavaju često mnogo teško i konfuzno gradivo i to prenosim ostalim nastavnicima, da ne kažem nastavnom osoblju, nikad ne skrećući posebnu pažnju na nekog posebnog đaka. Naprosto, svi su dobri i da se ja išta pitam, odmah bih osudio sve one užasne i odvratne napise u štampi. Nastavnici i direktori se slažu sa mnom, ponosito ističući svoj doprinos što je tako jer, po pravilu, nije tako svuda, kažu, u drugim školama je mnogo gore! Kojim drugim školama kad sam obišao sve tipove škola i tokom školovanja i u karijeri predavača? Gde su te škole koje pohađaju ti silni kriminalci, delinkventi, napasnici, zabušanti, badavadžije, ološ i bagra?
Povod za ovaj tekst je zapravo benigan, ali i ilustrativan. Pre tri dana (20. 6. 2018.) u Blicu (ovde) izašao je tekst pod naslovom BRUKA I SRAMOTA NA MALOJ MATURI Osnovci Dositeja Obradovića na testu mešali sa Kolumbom i Julijem Cezarom. Taj tekst je pratio gore istaknut portret Dositeja, rad Arsenija Todorovića, po svoj prilici rađen za potrebe Velike škole koju je Dositej osnovao.
U tekstu iz Blica radi se o Kombinovanom testu iz opšte kulture za maturante, dugo vremena ozloglašeni test za upis u srednje škole i gimnazije. Moguće je da su ovaj put sastavljači testa želeli da izađu u susret deci s jednim lakim pitanjem, međutim, pitanje nije glasilo po čemu je poznat Dositej Obradović, šta je učinio, koja su njegova dela, nego je trebalo prepoznati njegovu sliku u delu testa iz istorije, ne srpskog jezika gde su deca jedino mogla da slušaju o Dositeju. Pritom, valjda zbog opšte nemaštine, u testu je objavljena mrljava fotografija iz koje nije bilo moguće prepoznati ni period kad je portret nastao, a kamoli precizno o kome se tu radi jer, da podsetimo, u vreme Dositeja nije bilo fotografije, ali je bilo dosta slikara koji su napravili njegove portrete za života. Najmanje 15. Od svih njih, sastavljači su se odlučili na ovaj.


Zamislite da imate 13-14 godina i da treba da prepoznate ovog čoveka, ovako mrljavag i neuverljivog, a poznat vam je, nije da nije... Mogli ste ga tokom školovanja negde već videti. U rubrici istorija. Meni prvo pada na pamet neki francuski kralj iz XVIII veka, što je dobar broj dece i odgovorio. Neki rekli i Kolumbo. Pa mogao bi biti. Neki možda rekoše i Gaj Julije Cezar (mada potvrdu za tim nemamo), što bi, eto, mogao da bude i blam. Bilo je tu svakakvih odgovora, ali da se vratimo na vest iz Blica. Kao i ostali srpski mediji, naglasak je samo na tome kako je situacija alarmantna jer su nam deca maltene debili. Retardi u svakom slučaju. Ostale novine sa uživanjem objavljuju i fotografije s mobilnog s pogrešnim odgovorima koje su bez sumnje i bez skrupula sladostrasno uslikali sami nastavnici.
Uzgred, imaju li oni na to zakonsko pravo? 





Kako to već obično biva u malograđanskoj sredini, nacija se uglavnom našla zgrožena. Da ne budemo nefer, bilo je tu i poprilično glasova koji su stali na stranu dece, ali oni koji su se u ovom situaciji osetili superiornim, jedva su dočekali priliku da preko društvenih mreža i medija izraze svoje mišljenje o ovom nečuvenom skandalu. Na primer:
Milan Solicitor Nikic: „Prava naše dece su danas da budu bahata, bezobrazna, da slušaju Jalu Brata da se tetoviraju. I da imaju pravo da nas tuže ako ih klepimo zbog toga što su lenji, bezobrazni, bahati, bezobzirni ili neodgovorni.”
Ovo je samo jedan vrlo reprezentativan citat. Mogli bismo ih pobrojati na stotine u kojima se deca zato što u rubrici "istorija" nisu prepoznali brljavu fotografiju slike koja se ne viđa baš svaki dan na televiziji kao recimo predsednik države. Sreća pa takvih pitanja na kombinovanim testovima još nemamo, ali ne čini se nemogućim da nam se i to dogodi sledeće godine s obzirom na uzdizanje kulta ličnosti. Uostalom, već smo prošli kroz to.
Neki od komentatora su osim gore navedenim atributima decu nazivali i mnogo pogrdnijim nazivljem iz bogatog arsenala srpskih uvredljivih termina.
Na kraju, zabeležićemo još jedan tipičan fenomen koji se pojavljuje u ovakvim prilikama. U tekstu iz Telegrafa (ovde) jedan nastavnik koji je želeo da ostane anoniman izjavio je:
„Šetajući se kroz učionicu, video sam da nekoliko dece ima problem da na slici prepozna lik Dositeja Obradovića. To su primetile i druge kolege, pa smo međusobno komentarisali koliko je to alarmantno” (?!). Međutim, dodaje on, za neznanje ne krivi decu, nego smatra da je to odgovornost nastavnika. Na prvi pogled, ovaj odgovor deluje razumno, a zatim nam se upali lampica. Iako je nastavnik želeo da ostane anoniman, dao je diplomatski odgovor koji zapravo hoće da kaže da nisu deca kriva što ne umeju da prepoznaju tragično loše odštampan portret Dositeja, nego sami nastavnici zato što im svakog dana tu sliku nisu gurali pod nos i govorili: „Ovo je Dimitrije Obradović! Jesi zapamtio?! Neznalico i uštvo!”. Da, jer čak i da je neko dete ispod ovog napisalo Dositej, dobilo bi samo pola boda, jer ni to nije bilo dovoljno. Moralo je ili Dositej Obradović ili, za štrebere, Dimitrije Obradović (čudi me da ovaj drugi odgovor nije nosio bod i po). Dozvolite da posumnjam da sastavljači testa ne znaju da je mladi Dimitrije dobio ime Dositej kad se zakaluđerio, a da po crkvenom kanonu uz ime koje kaluđer dobija po nekom svecu ne ide svetovno prezime i da se koristi samo iz istorijskih razloga kako bi se razlikovao od nekog drugog Dositeja, što u ovom slučaju svakako nije potrebno, a još manje je potrebno da se zna njegovo svetovno ime. Koliko li nastavnika, profesora i sastavljača kombinovanog testa znaju koje je bilo svetovno ime patrijarha Pavla? Meni je zaista žao što ne postoji običaj da se makar na svakih pet godina proverava znanje nastavnog osoblja, kao što postoji u mnogim zemljama sveta, ali svima nam je jasno da do toga neće doći nikada, jer nisu deca u sprezi sa senzacionalističkom štampom nego prosvetni radnici, sekretari, sekretarice i direktori škola.



среда, 06. јун 2018.

Саопштење Одбора за стандардизацију у вези са држављанством у српском пасошу

ОДБОР ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Председништво Одбора за стандардизацију српског језика
Кнеза Михаила 36, 11000 Београд,  
e-mail: sreto.tanasic@isj.sanu.ac.rs
Телефон: +381 11 3208 224








        "СРПСКО ДРЖАВЉАНСТВО",  А НЕ "РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ"

Ретка средства јавног информисања у Србији, ваљда и зато што се већина и не сматра  српским средствима јавног информисања, готово стидљиво и скрајнуто од главних вести,    пренела су вест да  у Србији од 1. октобра наступа  велика промена у пасошима. У њима више неће у рубрици држављанство писати "српско" већ "држављанство Републике Србије". При томе се наводи да је до овакве одлуке дошло на захтев Странке за Санџак заштитнику грађана (омбудсману) Републике Србије. Захтев се темељи, како то наводи председник Странке за Санџак Февзија Мурић, на схватању или тумачењу  да "стављање придева 'српско' [држављанство] значи, у ствари, да се ставља једна национална одредница, једно национално обележје, што није у складу ни са Уставом ни са Законом. Сви мањински народи, односно, несрпски народи у Републици Србији, подводе се под одредницу 'српско' и ми смо тражили да се то исправи".
Средства информисања преносе да поступак није трајао ни годину дана и да је "након више састанака, препорука заштитника грађана о измени садржаја рубрике држављанство  усвојена". Образложење омбудсмана мр Зорана Пашалића било је да је "потребно направити јасну разлику између националног идентитета или припадности и држављанства", јер ће то "утицати на бољи осећај свих оних који јесу држављани Републике Србије, али који се не сматрају српским или делом српског национа".
Препоруку заштитника грађана прихватило је, како средства информисања преносе, и Министарству унутрашњих послова,  објашњавајући да се  у пасошу "рубрика држављанство уписује  у облику припадности држави чије држављанство лице поседује",  и да се  "од 1. октобра, кроз апликацију у пасошу у рубрици "држављанство" уписује  'држављанство – Републике Србије', што је такође у складу са Законом о држављанству Републике Србије и Законом о путним исправама. У рубрици 'држављанство' у пасошу уписује се искључиво 'држављанство Републике Србије', тако да не постоји могућност избора".
Таква одлука је и са језичког и са националног становишта врло лоша. А ево и зашто.

                                                      О б р а з л о ж е њ е 
                                                                                                                
            У целој процедури  замене "српског" држављанством "Републике Србије" ни заштитник грађана (омбудсман) ни Министарство унутрашњих послова ни било ко други из државних органа Републике Србије није нашао за сходно да затражи мишљење  ниједне филолошке институције, па чак ни Одбора за стандардизацију српског језика, који су основале све компетентне установе за проучавање српског језика с читавог српског језичког простора (академије САНУ, ЦАНУ и АНУРС, Институт за српски језик САНУ, све катедре српског језика, Матица српска и СКЗ). И не само да нису затражили мишљење ни од једне филололошке институције, него нису погледали ни речнике српскога језика, чак ни оне са "српскохрватским" или "хрватским или српским" именом језика, да провере које значење  реч "српски" има у речницима.            
            А  у свим тим речницима наводи се да реч "српски" има значење "који се  односи на Србе; који се односи на Србију". Тако, на пример, "српске железнице" може значити само "железнице (Републике) Србије", или пак "српски путеви" може имати једно једино значење "путеви (Републике) Србије". Исто тако и "српско" уз одредницу "држављанство" може значити само "држављанство (Републике) Србије", јер се уписује у рубрици именованој "држављанство". Држављанство подразумева само значење "припадност одређеној држави".  Уз одредницу "националност" придев "српски", међутим,  значи само  "припадност српском народу". Зато у речницима и стоји да реч "српски" у одређеним контекстима значи само "који се односи на Србију". Такав  контекст подразумева и употреба  уз реч "држављанство", где "српски"  значи само "онај који живи у Републици Србији". Из тих разлога уз одредницу "држављанство" никако није лингвистички могуће протумачити придев "српско" у значењу "који припада српском народу", како су  то наведени Бошњак и "српски" заштитник грађана протумачили. Управо због те једнозначности нпр. у канадском пасошу држављанство је канадско (а не Републике Канаде), у словеначком словенско (а не Републике Словеније), у хрватској путовници хрватско (а не Републике Хрватске) и сл.  Али, заштитник грађана  и МУП, мимо лингвистичке логике и науке, желе да дају властита тумачења значења речи  српскога језика, друкчије речено да "намећу" своја тумачења, без икакве консултације са лингвистима. На тај начин они не показују само да не познају српски језик, него директно стављају до знања свима да не држе нимало ни до резултата српске лексикологије (а то је наука о значењима речи). У том свом лингвистичком "свезналаштву" такви неретко руше и граматичку структуру српског језика. Најбољи показатељ су управо називи различитих институција, друштвених организација, предузеће и сл. у Републици Србији, у којима се, да би се у називу избегла нежељена реч "српски", употребљава граматички недопуштен облик присвојног генитива од именице "Србија". Тако имамо "Радио-телевизију Србије", "Путеве Србије", "Железнице Србије", "Пошта Србије", "Војска Србије" итд. Према норми српскога језика "не треба  употребљавати беспредлошки посесивни генитив од једночланих израза у једнини за означавање припадања у ужем смислу (поседовања) него у таквим случајевима уместо посесивног генитива треба употребљавати посесивни придев" (П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика). Нормативно је зато у свим наведеним називима генитив "Србије" неправилно употребљен, јер уместо њега треба да стоји присвојни придев: српски или србијански. А та два придева су у датим контекстима синонимна, пошто с оба  придева синтагме по правилу имају исто значење: "Српска/србијанска радио-телевизија", "Српски/србијански путеви", "Српске/србијанске железнице", "Српско/србијанско држављанство", "Српска/србијанска пошта" и сл.
            Између придева српски и србијански често, међутим, постоји код самих Срба, и то оних у Србији, вредносна диференцијација јер придев србијански може да има и негативну конотацију. Тако познати српски лингвиста М. Николић каже да "пошто у нашем језичком осећању и навикама нема назива Србијанац и придева србијански, ми их доживљавамо као нешто страно, туђе, чак и национално увредљиво. Чини нам се као да неко хоће тиме да нас одвоји од осталих Срба или чак да нам узме наше национално име и да га замени  географским, територијалним".  
            Власти у Србији, или они што имају њихову подршку, тако годинама системски бришу придев српски где год им се учини да би могао асоцирати на значење "припадност Србима", и тиме свесно врше насиље над српским језиком, излазећи у сусрет онима којима придев српски у свим контекстима и значењима смета. Зато, ако Србија хоће да буде сагласна целом културном свету, и држављанство треба да пише као што га пише сав тај културни свет – присвојним придевом (српско), а не присвојним генитивом (Републике Србије). У супротном, тешко је не помислити  да је у питању презир према српском имену, односно самопорицање српског имена у самој Србији. Можда је потребно покренути и иницијативу  за доношење закона о заштити српскога имена, будући да неће проћи много времена а да  Бошњаци или нека друга национална мањина у Србији не затраже  да се промени и сам назив државе Србије, јер и он, попут "српског држављанства", асоцира на Србе!?