Decembra 2010. 1. Da li ste svesni sopstvenih predrasuda i kako se borite s njima? Predrasude su kompleksna stvar na koje niko nije imun. Pretpostavljam da će svako razuman odgovoriti da je svestan svojih predrasuda i da se s njima bori, ali sam uveren da jako mali broj ljudi to zaista čini. Predrasuda je zapravo neistina u koju želiš da veruješ, a želiš da veruješ jer ti iz nekih razloga tako odgovara. Ljudi zato svesno grade i gaje predrasude. Na primer, ako neko želi, a nije u mogućnosti da nešto uradi ili postigne, on će svesno stvoriti predrasudu da to iz nekih razloga nije dobro učiniti. To je veoma blag primer. Mnogo teži su oni na političkoj, verskoj, polnoj ili nacionalnoj osnovi. Ako i primetim kod sebe da se neki stav kod mene pretvara u predrasudu, nemam drugog načina nego da ga racionalizujem i na taj način otklonim. Suočim se s istinom i taj proces uklanjanja predrasude može i da potraje. Ja prosto ne želim da imam predrasude, a skoro svakodnevno moram da se borim protiv njih, jer one su očigledno deo ljudske prirode. Otprilike kao i vera. Ovoga su svesni političari i mediji pa nemilosrdno iskorišćavaju ovu ljudsku osobinu. Hoću da kažem, velik broj ljudi nije kriv što ima predrasude, a najčešće nije ni svestan da ih ima. Baš zato što se obraćam jednom stranom institutu, preneću sopstvena iskustva u vezi sa predrasudama vezanim za ratove u bivšoj Jugoslaviji devedesetih. Koliko se god trudio, nikad nijednom strancu nisam uspeo ni približno da objasnim šta se ovde tada dešavalo. Predrasude koje su oni stekli putem svojih medija toliko su jake da su praktično neuništive. Ovo tvrdim jer sam najveći deo rata u Bosni i Hrvatskoj živeo u Italiji i Francuskoj. Devedeset posto vesti koje su stizale iz Jugoslavije bile su netačne ili su prosto bile suviše površne. 2. Kako se borite s tuđim predrasudama? Istina je najveći protivnik predrasuda. Ako želim nekom da uklonim predrasudu, ja mu serviram neoborivu istinu. Međutim, ako neko zagriženo želi u nešto da veruje, on zasigurno neće prihvatiti istinu ili će je prihvatiti samo kratkoročno dok se ne vrati svojoj omiljenoj predrasudi. Neoliberalno društvo u kojem sad živimo skoro da otvoreno zagovara teoriju da istina ne postoji ili da uvek ima više istina. Takav logički potpuno neprihvatljiv stav vlastima savršeno odgovara da manipulišu građanima i biračkim telom. Pavle Ćosić, lingvista i pisac, Srbija za Gete institut, novembar 2010. ***
Da li ste ikad videli da neko započinje putopis sopstvenim citatom? Jeste, užasno je neskromno, priznajem, ali za ovu priču je bitno šta mislim o predrasudama. "Jedite voće i povrće što više. Ovde u Egiptu ima 365 sunčanih dana godišnje. Uživajte, toga kod nas na Balkanu nema", rekla je Žana, naš vodič čim smo sleteli u Hurgadu, u autobusu, i verujte da su skoro svi putnici ovu više nego nedvosmislenu rečenicu razumeli ovako: "Nipošto nemojte jesti voće i povrće. Postoji velika opasnost da se otrujete!". Eto, to su predrasude, jer pre polaska u Egipat svi vam sole pamet kako je voda tamo jezivo zatrovana i da je najveća opasnost u voću i povrću. I tu tvrdnju koja je možda i tačna niko našim turistima ne može izbiti iz glave. Istina je da je opasnost od trovanja u Egiptu ogromna. Skoro svaki Evropljanin koji ode u Egipat otrovaće se bar jednom, ali većini će pomoći famozni "antinal" koji u svakoj poštenoj apoteci košta 10 egipatskih funti, što je oko 1,3 evra. Ako ne, i za to ima leka, ali o tome kasnije. A sve je počelo sasvim drugačije nego što je ispalo. Tobić me jednog dana iz čista mira pitao hoću li u Egipat na more, za samo 200 evra ceo aranžman. Ja reko "Što da neću - hoću" i krenulo društvo da se prijavljuje masovno, uglavnom preko Fejsa. U jednom momentu je izgledalo da će nas biti previše, dvadesetak, a na kraju smo otišli samo nas četvoro. Jelena, njen brat Marko, njihova mama Gordana i ja i to uglavnom samo zato što smo munjevito reagovali i odmah uplatili aranžman. Posle dva-tri dana cena je bila skoro duplo skuplja. Iz igre su ispali i glavni organizatori i oni koji su najviše bili zainteresovani, ali i ovako je ispalo super. E sad... Jelena i ja smo se od samog početka složili da nikakva Hurgada i Crveno more nisu naš cilj. Nisu nam cilj ni grupni turistički aranžmani nego sve u solo varijanti. Hurgada i agencija su nam samo sredstvo da se dočepamo Egipta i smeštaja za male pare. Međutim, koliko god kopali po internetu, bilo je skoro nemoguće naći informaciju o infrastrukturi, putevima, autobuskim i železničkim stanicama, cenama i ostalom. Tek pred sam polazak setio sam se da u Google ukucam prostu stvar koje će se valjda još neko setiti: "putopis egipat" i naišao sam na ovaj odličan tekst koji nam je puno pomogao iako je pisan pre desetak godina. Znači, sve kao što smo i mislili. Putovanje kroz Egipat u sopstvenom aranžmanu je malo avanturistička varijanta zbog poremećenog reda vožnje, ali je fantastično bezbedna i svakako mnogo bolja od truckanja u organizovanim busevima, a u tome se krije finta zbog čega su ti aranžmani tako jeftini. Naime, Hurgada je, shvati to i najokoreliji kupač i sunčaroš, potpuno neupotrebljivo mesto za zimsko letovanje. Naime, more jeste toplo, i vazduh je topao, ali vetar neprestano piči 300 na sat, talasi su ogromni i svako kupanje je čist maltretman. I onda na red dolaze aranžmani: obilazak Kaira i Gize, Luksora, Doline kraljeva, Doline kraljica, grobnica Ramzesa I, Hatšepsut i Tutankamona, safari ture, odlazak na rajsko ostrvo, razgledanje ribljeg sveta iz čamca - sve, ali svaka od tih tura u totalnoj je finansijskoj nesrazmeri sa aranžmanom. Na primer, samo odlazak u Luksor i Dolinu kraljeva košta u startu 65 evra plus sitne prevare usput. Na primer, kad stignete u Luksor, vodič pita putnike da li hoće da čekaju tri sata u busu ili da svako da po 25 funti da pređu na drugu stranu Nila. Naravo da svi pristanu da daju 25 funti, ali fora je u tome što u stvarnosti taj prevoz košta jednu funtu, pa pomnožite tu zaradu s brojem putnika, njih oko 30. Jelena i ja smo stigli u svom aranžmanu u Luksor dan pre nego što smo se sreli sa grupom i znali smo za fintu da prevoz košta jednu a ne 25 funti, ali ne vredi... Ostali misle da će biti prodati u belo roblje ako se pomešaju sa Egipćanima. Početak putovanja bio je totalno neiskusan. Hodati Hurgadom a biti belac je prilično nepodnošljivo. Ne samo da će vas startovati desetak trgovaca na minut koji nude sve i svašta (ali, što reče Žana, treba ih razumeti i popričati s njima - to je prostodušan, dobronameran i siromašan svet), nego će apsolutno svaki taksista trubnuti i stati pored vas, a taksija ima milijardu, tako da neko u društvu neprekidno mora da bude zadužen i pokazuje prstom da vam ne treba taksi. I bez izuztetka, svako će vas startovati s pitanjem "Verjufrom?". U Hurgadi znaju i da pitaju "Kako si?" i da odgovore "Dobro sam". Čuli su i za Crvenu zvezdu koju zovu Crvena zvjazda. Za Partizan nisu. Grobari, pukli ste! A što se taksija tiče, ni mahanje rukom ponekad nije dovoljno. Dešavalo nam se da taksista stane pored nas i pita nas "But why?". Jednostavno, ne mogu da shvate da nećemo taksijem kad je toliko jeftin, a treba reći da oni svi misle da mi posedujemo neograničene količine para. Ti taksisti podsećali su me na igru psa koji trči za bačenim štapom i svaki put ga uporno vraća gazdi i nikad mu ne dosadi. Zbog toga je skoro nemoguće kao Evropljanin platiti bilo šta po egipatskim cenama. Egyptian price je termin koji se jako često koristi, ali skoro nikad ne realizuje. Cenkanje je obavezno oko svake sitnice i skoro da nema ničega u celom Egiptu što ima fiksnu cenu. Ni pomenuti "antinal" ne košta svuda 10 funti. Ima ga i za 30 i za 50. Zato prvo pitajte za taj lek da vidite s kakvom apotekom imate posla.
***
Već drugog dana boravka otisnuli smo se u avanturu. Odmah smo morali da se odlučimo gde ćemo jer ne možemo ni u ludilu da obiđemo sve što nas zanima. Zato u startu odustajemo od Kaira i Aleksandrije i odlučujemo se za jug koji nas i inače više zanima. Saznali smo da u Hurgadi postoje tri autobuske stanice, ali ispostavilo se da su to zapravo stanice tri različite firme i da ne voze svi u pravcu Nila i Luksora. Nevolja je što Egipćani ne vole da kažu da nešto ne znaju, tako da nas je prvi taksista umesto do stanice Upper Egypt odvezao u neku nedođiju do neke turističke agencije koja je još bila i zatvorena. A vojska na sve strane naoružana do zuba i na gotovs kao da će rat svakog momenta. Nismo odmah skapirali šta nam se dešava i prošetali smo se da sačekamo sat vremena da se ta agencija otvori. Otvorila se sa zakašnjenjem od 20 minuta, a usput smo naleteli na nekog tuniskog šmekera koji je takođe probao da nas odvrati od pokušaja da sami putujemo Egiptom jer kao niko ne zna engleski i sve je mnogo komplikovano. Ništa, uzimamo drugi taksi koji nas dovozi do prave stanice, ali prvi bus za Luksor kreće tek u 11 a sad je 9. Odlazimo u šetnju periferijom Hurgade. Raspad! Fotkam sve što stignem. Ulećemo u četvrt koja je cela jedan veliki buvljak nameštaja, stalno otvoren ili stalno zatvoren, kako hoćete, jer u Egiptu ne postoji radno vreme. Setio sam se teksta Miće Karića o beogradskim buvljacima u "Yellowcabu" koji sam čitao u avionu. Jako zabavno (hvala, Mićo), ali tad nisam imao pojma da putujem u zemlju koja je cela jedan veliki buvljak. Ali odlično se osećamo. Upoznajemo Egipat u njegovoj suštini. Na stanici sedi dežurni prevarant, jer iako ima malo turista koji se odlučuju na ovakve avanture, ima ih dovoljno da se i za njih nađe poneki varalica. Treba reći da u Egiptu možete biti sto posto sigurni da vas neće pokrasti, ali u Kuranu izgleda postoji rupa - prevara se ne računa u krađu. Mada i od tih prevara se nije tako teško zaštititi, ali mi smo još bili mali i neiskusni. Ovaj nam je na daljinu našao smeštaj u Luksoru, bez sumnje u najvećem kršu od hotela u gradu, za 60 funti za nas dvoje i to na način da nismo to nikako mogli da eskiviramo, makar ne te prve noći. I još nam je gazda hotela na silu izvadio ICS propusnicu za Jelenu (za mene nije moglo, mnogo sam mator) i marnuo joj 150 funti a da nismo stigli ni da se zbunimo. Da sve bude gore, kartica joj nije zatrebala nijednom jer ili ne važi ili smo mi na neku foru ulazili za dž.
***
Sutradan se odmah selimo u susedni hotel "Oasis" koji je 10 funti jeftiniji i 30 puta pristojniji sa najljubaznijim gazdom na svetu. Raspitali smo se, Karnak najbolje da posetimo noću dok je osvetljen, ali nismo stigli. Odmah krećemo na drugu stranu Nila, prema Dolini kraljeva, grobnicama Hatšepsut, Tutankamona i još mnogo toga. Znamo i da može da se iznajmi bajs i ta nam se varijanta najviše sviđa. Znamo i koliko košta, ali treba se cenkati sto godina do prave cene. Početna cena našeg rentabajkiste je 100 funti za dva bajsa za ceo dan, a mi znamo da može za 30. Nismo se dobro uskladili u cenkanju i bezveze lupamo neke cifre - još smo bili neiskusni. Na kraju se nekako jedva iscimamo za 35, ali sad još treba kupiti i vodu, ali cenkati se sad još i oko toga nemamo živaca. Rekli su nam da do Doline kraljeva ima 10 km što je naravno bila pogrešna informacija. Da li zbog tog cenkanja, tek svi brojevi u Egiptu su vrlo relativni, uključujući tu i vreme. Sve je na 150 metara ili na pet minuta, bez obzira da li je na dva kilometra ili na četiri sata. S obzirom na moje bajkersko iskustvo, cenim da smo do cilja imali oko 20 kilometara, ali fora je u tome što smo u poslednjoj deonici ostali bez vode, i to onoj najgoroj, uzbrdnoj. Ja sam sišao s bajsa i guram ga pustinjskom stazom. Ladno sam u pustinji bez kapi vode, ko u crtanom filmu. Ništa nisam naučio. Jelena zapičila, ona se nalila ko kamila i vozi daleko ispred mene. Sustiže me neki Evropljanin na bajsu. Zamolim ga za vodu. Pravi se blesav! Alo, majstore! U pustinji smo, pomagaj! Ne da! Pazi kad ne da! Kaže "daću ti kad stignemo gore"! "majmune seljački", derem se za njim na srpskom, ali ne pomaže. Poslednjim atomima snage stižem do civilizacije. Nalećem prvo na dve Skandinavke, svaka od njih nosi po jednu malu flašu vode s dva gutljaja pri dnu. Daju mi, naravno. I mi Evropljani nekad znamo za solidarnost. Život mi je spasen ali trebaće mi još vode. Ulazimo u Dolinu kraljeva na mufte i tamo nas čekaju neki vozići. Čujem srpski. Kažem Jeleni da sednemo pored ovih naših da im se ogrebemo za vodu. One nam se prve obraćaju, neke žene, ne znam kako ih opisati: "Ej, pa vi govorite srpski!" "Da, reko, drago mi je... Imate li možda vode? Crko sam!" Imaju, popijem na eks pola flaše i dajem Jeleni. "Odakle ste?", pitaju nas. "Iz Beograda", namršte se ko da smo im rekli da jedemo govna. Iskompleksirane Novosađanke. U trećoj rečenici morale su da nam saopšte kakva je njihova finansijska situacija. Platile su aranžman onoliko para za koliko bismo Jelena i ja mogli komotno da se provedemo mesec dana u Njuci. U četvrtoj rečenici izrazile su svoju partijsku pripadnost: "Da li nam verujete? Od svih iz naše grupe samo smo nas dve došle ovde. Srbi su neverovatno primitivni!" Sreća, stigli smo pa ne moramo više da slušamo jadikovke samozvane Druge Srbije. To po ovom suncu, pustinji i lepotama drevne civilizacije nikako ne prija. Iskreno, mene egipatska civilizacija nikad nije previše fascinirala. Grčka je mnogo više, pa čak i Mesopotamija. Ovde se sve vrti oko kulta zagrobnog života pa tako ni ove grobnice na mene ne ostavljaju bogznakakav utisak, ali reljefi su okej, naročito oni koji su očuvani i još uvek obojeni. Ovo su grobnice iz kasnijih dinastija, dakle nisu tako stare kao piramide, ovo je sve oko desetog veka pre Hrista. U Dolini kraljeva je strogo zabranjeno fotkanje što je Jelenu naročito inspirisalo da slika sve živo. Međutim, ostali smo bez tih sličica jer smo uhvaćeni na delu. Ne znam kako, iako sam isključio blic, u jednoj grobnici sevnuo je blic i odmah nam je prišao lik da nas vodi u bazu. Hapšenje! Atmosfera me podseća na "Ponoćni ekspres". Kao sve benigno, ali privode nas kod direktora kojeg ostajemo da čekamo. Marko nas slučajno ugleda i kreće prema nama. Kažemo mu da smo uhapšeni, čuva nas trojica ljudi, i da nam ne prilazi previše. Posle dobrih petnaest minuta dolazi baja da nam pobriše sve fotke iz Doline kraljeva i još nam oduzima aparat. Vratiće nam ga kad budemo izlazili. Idemo dalje. Nailazimo na vojnika naoružanog nekim matorim kalašnjikovom koji je prošao kroz tridesetak ratova. Nudi nam da nas slika. Dajemo mu Jelenin mobilni i on nas juri da mu damo bakšiš. Eto zašto je zabranjeno fotkanje. A nije zezanje. Ide za nama i viče "Bakšiš, bakšiš!". Ne damo mu, nema šansone, ali jebote, pade mi na pamet, šta ako zapuca za nama? Poseta grobnicama Ramzesa I i Tutankamona se posebno plaćaju i to nepristojno mnogo. Po 100 funti, tako da smo to propustili. Ali imamo još vremena za Hatšepsut za koju imamo karte koje smo dobili od Marka i Gordane. Grobnica je otvorena do pet a sad je već 4 i 15. Sedamo na bajseve i počinje suluda vožnja, ali vrhunska. Sve pod blagim nagibom kroz jako široku pustinjsku stazu. Nema drugih vozila. S desne strane pustinja, grobnice i fabrike alabastera, s leve palme i oranice, obala Nila. I tako desetak kilometara. Uživancija! Stižemo 10 minuta pred zatvaranje grobnice Hatšepsut. Ja sam smoren i ne ulazi mi se, ali Jelena je uporna. Uspeva nekako da ubedi čoveka na ulazu da je pusti makar na kratko. I to sa potrošenom kartom. Ostajem na ulazu i cirkam rum-kolu koju smo pripremili za avanturu u pustinji umesto vode. Nastavljamo s vožnjom i izgubimo se. Nailazimo na lokalno stanovništvo u nekom selu i pitamo za put. Vide da smo iscrpljeni i gladni. Daju nam svoj čips bez pitanja. Objašnjavaju nam kako da se vratimo. Ovde nam čak i tinejdžerke dobacuju. Zabrađene, odnosno samo s maramom, ali zajebavaju nas nešto. Igraju se deca. Usput nailazimo na veličanstvene Mnemone, osvetljene jer već se smrklo. Stižemo do našeg rent-a-bikea i pičimo nazad da makar malo uhvatimo dvorca u Karnaku noću. *** Gle, pa ovaj putopis je ogroman! A ima još. E te večeri nalećemo na Endija. Tako nam se predstavio. Radi u prodavnici papirusa i upoznao nas je tako što nas je zamolio da napišemo neku čestitku u njegovo ime a on će nama na papirusu napisati naša imena na arapskom. Okej, posluži nas čajem. Endi je prvi Egipćanin koji je rekao da ne voli Mubaraka. Svi ostali ga ili zaista obožavaju ili ne smeju da kažu ništa drugo. Ali Endi je od posebne fele. Nismo mogli da se rastanemo od njega bez obećanja da ćemo sutra doći kod njega i da ćemo otići negde u provod zajedno. Podrazumeva se, kao i svaki drugi Egipćanin, startovao je Jelenu. Ne znam zašto smo im govorili istinu da smo samo prijatelji (za Endija sam čak imao kao duhovitu priču da sam je pokupio u Sudanu na ulici gde je radila kao prostitutka). Život bi nam bio jednostavniji da smo se pravili da smo par, mada, kasnije se ispostavilo, ni to mnogo ne pomaže. Posle se malo vozimo kočijama do nekog trgovačkog centra. Kočijaš naduvan ko bulja, nudi nam hašiš i vutru. Ne duva nam se. Nisam nijednom duvao u Egiptu. Sutradan Karnak. Opet ulazimo na iskorišćene karte. Turistički, fotkamo, ništa posebno ruku na srce. I opet je tu neki vojnik koji hoće da nas slika za bakšiš. Ovaj put mu dajemo, ali sam se propisno skršio pokušavajući da se spustim s neke kamene mačke. Pritom, neverovatno je da nismo otišli u Tebu, mesto koje me od svega na tom području najviše zanimalo. Toga smo se setili tek kad smo je ugledali obasjanu napuštajući Luksor. Onda kod Endija. Obećali smo mu. Meni se pije pivo, što Endija smara. Prvo nas odvodi u radnju sa začinima koju navodno drži njegov ćale. Mene zanima ima li pravog šafrana. Kaže da ima i prodaje mi za 5 funti gram. Kao, ortak mi je i ne cenkamo se. Kasnije se ispostavilo da to nije bio pravi šafran, ali tada još nismo znali ko je i šta je Endi. Na kraju nas vodi na večeru u neku rupu (to smo mu i tražili) na falafel, pasulj i salatu, uobičajeni obrok u Egiptu i verovatno i šire u arapskom svetu. Sve se jede rukama a nema ni salveta. Ruke se brišu o hleb. Ono što je kod nas pljeskavica, u Italiji pica ili tramecino, u Francuskoj kiš loren, u Bosni ćevapi and so on, u Egiptu je falafel i standardno je svuda dobar. Imaju i najsličnije ćevape našima, naravno, od goveđeg mesa, ali su na nepoznatu foru iznutra šuplji (a sa strane nema rupica) i zovu ih kofta. Služe ih uz neku super travu koju nisam uspeo da determinišem, ali kofta je omiljen obrok za pljačku turista. Koštaju oko 20-30 funti, ali lako može da se desi da dobijete samo tri komada. Smoren sam. Ostavljam Endija i Jelenu same da se dalje provode i odlazim u hotel na spavanje. Ujutru Jelena puna utisaka. Kaže videla pijane Egipćane, a tamo piti je kao kod nas biti navučen na teške droge. Ali to nije sve, kaže mi da je Endi odrao za začine. Pitam šta je uzela. Pogađam: 50 funti? Ma jok! Više... 100 funti? Daje mi znak da dižem cenu. "Ne seri da ti je marnuo 150 funti?" "180!" E to je bilo posle svega, posle prijateljski provedene noći i pošto ju je zaprosio. Ko bi se cenjkao u toj situaciji? Kažem joj da polako ostajemo bez kinte i da moramo da mu uzmemo pare nazad. Odlazimo do njegove radnje a on je u fazonu da mi uvali neki papirus kao povoljno. Kažem mu zašto smo zapravo došli. Ne veruje! Ipak, pristao je da vrati kintu i da uzme začine nazad, ali jezivo nadrkano. Kao, razočarali smo ga. Nekako mi ga je došlo žao pa reko, ajde da makar kupimo ovaj hibiskus. On ga nudi za 25 funti, a znamo svi da ne može da košta više od pet. I da je makar ispao šmeker na kraju i poklonio nam ga - nije. Uporno je pokušavao da ga uvali za 25. Kasnije sam u Asuanu Jeleni kupio istu količinu hibiskusa za pet funti, a uspeli smo da nadoknadimo i većinu ostalih začina za neuporedivo manje pare. A Endi je tokom čitavog našeg boravka zvao Jelenu maltene kukajući što se sve tako glupo završilo. Endi je inače samouk. Engleski je, kako kaže, naučio na ulici. Uopšte ne zna našu abecedu kao što ni mi ne znamo arapsku. Većina Egipćana kako-tako govori engleski, ali retko ko dovoljno dobro da ne moraš da uprostiš svoj engleski da bi te razumeli. Mnogi govore i francuski a u Asuanu u koji smo se zaputili naleteo sam i na Frančeska iz Napulja koji nam je nudio kokain. Kad mi dosadi da odgovaram Serbia na pitanje "Verjufrom?" ponekad kažem neku drugu zemlju. Baš Frančesku sam naleteo da kažem da sam Italijan. U početku mi nije verovao, ali na kraju sam ga ubedio da sam iz Milana. Ne znam zašto. Po Asuanu uobičajena potraga za pristojnim hotelom, ali sad smo već verzirani i ne nerviramo se. Znamo da ćemo naći nešto pristojno za male pare. Posle 5-6 ćumeza nailazimo na nešto prilično okej za 40 funti za oboje. Kao, biće kul za jednu noć jer već sutradan smo mislili da nastavimo u Abu Simbel. Nismo mogli ni da naslutimo da ćemo tu ostati pune tri noći i četiri dana. Jelena je fasovala čuvenu egipatsku bakteriju ali neku zajebanu verziju. "Antinal" ne pomaže. Visoka temperatura i svi popratni oblici teškog trovanja. Pritom, Jelena je verovatno najgori pacijent, a ja verovatno najgora medicinska sestra na svetu. Odnosi nam variraju između obične nadrkanosti do varnica koje se graniče sa sukobom na fizičkoj osnovi. Šta god jedno kaže ovo drugo pogrešno razume. Ali nismo toliki kreteni da se posvađamo ovde Amon-Rau iza kičme, 2000 godina pre nastanka svetosavlja. Zato uglavnom mudro ćutimo. Ta četiri dana su me Asuanci posmatrali kao najveću atrakciju. To je trgovačko mesto u koje svako svraća najviše na po jedan dan i piči dalje. Grad je jedan veliki bazar u kojem se prodaje sva roba koju kupuju turisti širom zemlje, a ima i turista jer je tu roba najjeftinija i može se isenkati do nemogućih granica. Nosim palestinku, obučen uvek isto jer mi smo krenuli u Luksor misleći da ćemo ostati samo dva dana. Nemamo drugu garderobu a i s parama smo tanki. Svi trgovci mi dobacuju "Helou Srbia! Hau ar ju tudej?". Samo jednom sam otišao na vožnju Nilom sa kapetanom Alijem. Ponosnim Nubijcem. Nil je neverovatna reka. Ne može se porediti s Dunavom, na primer. Prvo, voda je totalno bistra, ima boju mora, prepun je rečnih ostrva, zimi se niko ne kupa, ali leti se masovno kupaju u Nilu. Krokodila, nilskih konja i sličnog nema. Ugorženi su i čuvaju ih dole u rezervatima, uzvodno ka Sudanu. Uostalom, da nije Nila, kao što smo i u školi učili, ništa od te egipatske civilizacije ne bi ni bilo. Uz sve, oko Nila rastu palme i vlada totalno mediteranski duh. Asuan je, kako piše na Wikipediji, jedno od najsušnijih naseljenih mesta na svetu. Tu kiša pada jednom u pet godina. A asfaltirane su samo dve ulice. Prašine ima previše i nikakva šetnja nema smisla. Kupujem neki polovni mobilni da bih mogao da budem u kontaktu s Jelenom kad joj nešto zatreba. Krš je naravno radio samo jedan dan a sutradan tog prodavca više nije bilo. Još 100 bačenih funti. Vreme provodim uglavnom u internet kafeu pored hotela i jurcam okolo skupljajući lekove. Nailazim na pravog farmaceuta što je u Egiptu retkost. Daje mi dobre savete. Jedini je koji me nije pitao "Verjufrom?" tokom celog boravka u Egiptu. Pritom, njegove dve radnice ne nose marame što je izuzetna retkost. Video sam samo četiri Egipćanke koje nisu nosile marame, od kojih posebno pamtim devojku sa stanice u Luksoru za koju smo saznali da je izopštena jer je nevernica. Niko od železničara nije hteo da priča s njom, a bila nam je potrebna jer je znala engleski za razliku od njih. Jelenino stanje se ne poboljšava. Ostaje i varijanta da odemo u bolnicu. Svi nas upućuju u neku nemačku bolnicu u koju na kraju i odlazimo. U pitanju je zapravo evangelistička crkva koja onako hrišćanski prima bolesnike na pregled za skromnih 300 funti. Sreća da nisam imao pare kod sebe. Jelena je ostala da me čeka da dignem lovu iz bankomata i za to vreme provalila šta se unutra događa. Humanitarna hrišćanska krađa, tako da ništa od lekara. Napokon, četvrtog dana Jelena se budi poluzdrava. I dalje ne odustaje od Abu Simbela i odlazimo na autobusku stanicu koja je dosta van grada. Čim smo stigli, prilazi nam lik i kaže: "Hurdaga?" "Hurgada?", ispravljamo ga. "Jes, jes, hir iz d bas for ju", polazi u tri a sad je jedan. Putuje se dobrih osam sati, bar po njegovim rečima, ali ispostavilo se da je deset i da nije u tri nego u pola četiri, ali svejedno. Posle smorne vožnje, vraćamo se u Hurgadu koja nam sad deluje kao Los Anđeles a naša soba kao da smo u Hiltonu. Spavanjac!
***
Ima još jedna fora u Hurgadi u našem Triton Empire hotelu. Kad pogledate reklamni materijal koji je na primer Duška stavila na profil kad je i ona još mislila da će ići s nama, u prvom planu su dva bazena. To vas navodi na zaključak da ćete se tu kupati ako već u moru ne bude moglo. Ali ti bazeni su tako vešto arhitektonski i matematički precizno namešteni da do njih nikada ne dopire ni zračak sunca, a na otvorenom su. Fora je što su sa svih strana okruženi zgradama hotela, a u bazenu je voda 10 stepeni. Verovatno je nisu menjali od otvaranja. Ipak, sutradan sam se, u jeku vesti o ajkulama i Srbima koji ih ubijaju u Crvenom moru, okupao, otplivavši dobrih dvadesetak metara od obale dok nisam bio prvi na udaru pa sam se vratio. Nije bilo vetra, što nas je navelo da sutra idemo na to Rajsko ostrvo i razgledanje riba kroz masku, ali smo se na kraju ipak odlučili za safari. Međutim, tad je mene sustigla opaka egipatska bakterija pa nisam otišao. Marko, Jelena i Gordana jesu, a ja sam smogao hrabrosti da odem do internet kafea i probam nešto čega se nisam setio u Asuanu sva četiri dana - da preko naših sajtova saznam kako se leči ovo sranje. I uspeo sam! Alkoholom, brale! Najbolje domaćom rakijom, ali i rum koji smo kupili u djuti-friju bio je više nego dovoljan. Eksirao sam dve čašice i u roku od 15 minuta bio zdrav ko dren. Sa 38 sa 8 na 36 sa 5 u roku od odmah! Logično je, bakterija se zapatila tamo gde alkohola nema. I to bi uglavnom bilo to. Došlo vreme za povratak. Ulazimo u autobus i znamo da smo sa svojim dragim Srbima čim u autobusu čujemo neizbežnu rečenicu: "Ko nije tu neka se javi". Mislim da su se Srećko i debela žena takmičili u svakoj vožnji ko će prvi to da izgovori. Nema veze što se niko tome ne smeje. To mora da se izgovori kao i "Vozi Miško".