субота, 14. мај 2016.

Родна равноправност као фактор раздора и раздвајања

    Нај­пре пре­ба ре­ћи да род­на и пол­на рав­но­прав­ност ни­су исто. У но­ви­јим, углав­ном фе­ми­ни­стич­ким тек­сто­ви­ма, не­ка­да­шња се пол­на рав­но­прав­ност на­зи­ва род­ном. Не ула­зе­ћи у раз­ло­ге ау­то­ра за бр­ка­њем та два пој­ма, ре­ци­мо са­мо да је род гра­ма­тич­ка, а не со­ци­о­ло­шка или чак фи­ло­зоф­ска ка­те­го­ри­ја (што се та­ко­ђе че­сто на­во­ди).

    Сто­га, ов­де се освр­ће­мо са­мо на је­зик, а не и на рав­но­прав­ност по­ло­ва. Ов­де се пре све­га ми­сли на по­ку­ша­је да се све име­ни­це му­шког ро­да пре­ба­це у жен­ски. О то­ме је већ до­ста би­ло ре­чи, као и о то­ме да је при­лич­но че­сто не­мо­гу­ће из­ве­сти об­ли­ке жен­ског ро­да, али и обр­ну­то, од жен­ског му­шке. На при­мер: ку­пац, бо­рац, та­лац и сл, а обр­ну­то др­во­се­ча, ма­ши­но­во­ђа, бра­до­ња, ба­би­ца итд. За по­че­так, ин­си­сти­ра­њем на док­три­ни род­не рав­но­прав­но­сти, сви куп­ци, бор­ци, та­о­ци, др­во­се­че, ма­ши­но­во­ђе, бра­до­ње и ба­би­це су дис­кри­ми­ни­са­ни у од­но­су на дру­ге љу­де, али ни то ни­је та­ко стра­шно јер је ма­ло ве­ро­ват­но да ће се не­ко од њих осе­ти­ти по­вре­ђе­ним. 
    За­пра­во се ни­ко не­ће осе­ти­ти по­вре­ђе­ним због род­не рав­но­прав­но­сти или не­рав­но­прав­но­сти осим оних ко­ји ту иде­о­ло­ги­ју или док­три­ну за­сту­па­ју. Ин­си­сти­ра­њем на њој и у је­зи­ку и у дру­штву се ства­ра по­мет­ња. 
    За­ми­сли­те да се у не­кој те­ле­ви­зиј­ској де­ба­ти по­ја­ве две же­не пси­хо­ло­зи. Прет­по­ста­ви­мо да је то не­ка те­ле­ви­зи­ја на­кло­ње­на иде­о­ло­ги­ји по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти, а род­на рав­но­прав­ност са­мо је­дан њен ко­тач. Ред би био да во­ди­тељ пи­та го­шће ка­ко же­ле да бу­ду пот­пи­са­не. Јед­на же­ли да бу­де пси­хо­ло­шки­ња, а дру­га пси­хо­лог. Шта сад?
    Уме­сто да смо ус­по­ста­ви­ли рав­но­прав­ност из­ме­ђу по­ло­ва пу­тем род­не рав­но­прав­но­сти, не са­мо да ни­смо ус­пе­ли у то­ме не­го смо још на­пра­ви­ли су­коб уну­тар истог по­ла. Са­мим изу­мом род­не рав­но­прав­но­сти, две же­не су ети­ке­ти­ра­не, а ети­ке­та је нај­ја­че оруж­је по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти, док­три­не ко­ја про­кла­мо­ва­но има за циљ рав­но­прав­ност и уви­ђав­ност, а та­ко­ђе са­мо ства­ра су­ко­бе. У зе­мља­ма с раз­ви­је­ном по­ли­тич­ком ко­рект­но­шћу мо­же­те да из­гу­би­те по­сао и чак за­вр­ши­те на ро­би­ји, баш као што је мо­гло у СФРЈ због не­по­што­ва­ња док­три­не брат­ства и је­дин­ства, ина­че со­ци­ја­ли­стич­ког на­зи­ва за по­ли­тич­ку ко­рект­ност. 
     Но, да се вра­ти­мо да­ма­ма ко­ји­ма у ди­пло­ми пи­ше ди­пло­ми­ра­ни пси­хо­лог. Не­ка се јед­на зо­ве Да­рин­ка Ма­ли (пси­хо­ло­шки­ња) а дру­га Ра­дој­ка До­бра (пси­хо­лог). Уко­ли­ко је те­ле­ви­зи­ја, а дај­мо и њој име - ТВ Хри­зан­те­ма, у сво­јој прак­си и не по­ста­вља пи­та­ње го­сти­ма ка­ко же­ле да бу­ду пот­пи­са­ни не­го се стрикт­но др­жи про­кла­мо­ва­не иде­о­ло­ги­је, обе ће би­ти пот­пи­са­не као пси­хо­ло­шки­ње. У том слу­ча­ју ће го­спо­ђа До­бра има­ти пу­но пра­во да се бу­ни, па ако јој не до­зво­ле да бу­де пот­пи­са­на као пси­хо­лог, има­ће пу­но пра­во да на­пу­сти сту­дио. Та­да ће се с пра­вом по­бу­ни­ти го­спо­ђа Ма­ли и тра­жи­ти да се по­шту­је род­на рав­но­прав­ност јер та­ко пи­ше у По­ве­љи о људ­ским пра­ви­ма. Ов­де се, да­кле, не ра­ди о не­рав­но­прав­но­сти ме­ђу раз­ли­чи­тим по­ло­ви­ма, не­го о кр­ше­њу пра­ва уну­тар истог по­ла.
        Уред­ни­ку еми­си­је (ов­де ко­ри­сти­мо не­у­трал­ни му­шки род, јер та­ко је у срп­ском) оста­је са­мо да не­ка­ко сми­ри си­ту­а­ци­ју. Ко­је је ре­ше­ње ако ни­јед­на од го­шћи не же­ли да од­сту­пи од на­зи­ва сво­је те­шко сте­че­не ти­ту­ле? Је­ди­но ре­ше­ње је не­рав­но­прав­ност и ети­ке­ти­ра­ње. Пре не­го што ијед­на од њих из­го­во­ри ијед­ну реч, ау­то­мат­ски ће би­ти мар­ки­ра­не као да сто­је на не­кој од дру­га­чи­јих стра­на, али још ви­ше да сто­је на су­прот­ста­вље­ним стра­на­ма, ма­кар ге­не­рал­но има­ле иден­тич­не ста­во­ве о ма­ло­лет­нич­кој про­сти­ту­ци­ји, под прет­по­став­ком да је тој те­ми по­све­ће­на еми­си­ја.

    Те­ма ће са­мим тим по­ста­ти пот­пу­но не­бит­на. Оста­ће са­мо за­ва­да. А за­ва­да је, као што сви до­бро зна­мо, ве­о­ма сна­жно ору­ђе за чвр­сту и ау­то­крат­ску вла­да­ви­ну. Мо­гу ли за­ва­ђе­не стра­не да сру­ше си­стем за­сно­ван на род­ној рав­но­прав­но­сти ко­ја се по­зи­ва на људ­ска пра­ва? Не­ма те­о­ри­је!
    Зато, ако вам је за­и­ста ста­ло да ме­ња­те овај на­ка­зни и не­мо­ра­лни свет, ока­ни­те се род­не рав­но­прав­но­сти и не пра­ви­те се бле­са­ви.