SPASIMO SRPSKI JEZIK: Srpsko društvo za savremenu lingvistiku traži ukidanje ćirilice

Ugledno Srpsko društvo za savremenu lingvistiku koju predvodi uvaženi lingvista Milorad Kovačević i koje se više puta istaklo u svom pregalačkom radu za borbu za srpski jezik (pamtimo ih po štrajku glađu zbog nepravilne upotrebe glagola trebati i po uništavanju objekata koji u nazivu sadrže pravopisne greške), ovaj put se oglasilo na konferenciji za štampu saopštenjem koje sadrži predlog o ukidanju srpske ćirilice. 
U ovom saopštenju se ističe da je ćirilica zastarelo i teško upotrebljivo pismo u današnjoj eri modernih i brzih komunikacija, da je proizvod srpskog nacionalizma i šovinizma, da njeni propovedači podsećaju na fašističku huntu i da je ćirilica u suštini pismo modernog pravoslavnog fundamelističkog nacizma koji iz dana u dan uzima sve više maha. 
„Sve većim širenjem ćirilice i pokušajem državnog vrha da se uvede kažnjavanje onih koji se služe modernom latinicom kojom se koristi sav civilizovani svet, i koje je oficijelno pismo mirovnjačke organizacije NATO, kao i ostalih humanitarnih organizacija kao što su Crveni krst i Savet bezbednosti, zapravo se radi na širenju velikosrpskih hegemonističkih ideja.”, ističe se u saopštenju. 
Dr Aleksandra Belčević, potpredsednica Društva, ujedno i pijarka Udruge za borbu protiv funkcionalne nepismenosti, više puta nagrađivana za dostignuća u promicanju borbe za prava insekata i ameba, napomenula je da se radi o umerenom predlogu koji će osuditi nacionalisti, što će biti najbolji znak da je predlog na dobrom putu. Ona je takođe dodala da iza ovog Društva ne stoji nijedna vladina organizacija, niti ijedna organizacija iz inostranstva koja finansira ovu kampanju. Radi se samo o pokušaju da se Srbija napokon prizove realnosti i da se prihvate stvari na terenu.
„Osvrnite se malo oko sebe”, rekla je „Skoro svi natpisi na ulicama glavnog grada Srbije ispisani su latinicom, čak i tabloidne novine koje se vode velikosrpskim šovinizmom izlaze latinicom. Ćirilicu možemo videti samo u oglašavanju patriotskih i zaostalih političkih snaga koje pripadaju prošlosti. Slično kao i u slučaju Kosova, prizovimo se realnosti, jer je proterivanje ćirilice jedini način za evropske integracije i da se najzad približimo Evropskoj uniji velikim koracima, tom divnom i poštenom savezu koji opstaje isključivo na vrednostima moderne civilizacije”.
Na kraju konferencije za štampu, novinari i ljubitelji ove organizacije počašćeni su domaćim šampitama, danskim trešnjama, burgundskom tortiljom sa čipkom, kao i breskvama od lososa. 

Milan Zonić

Проблеми с лабелом

Лабе­ло је гене­рич­ки епо­ним који озна­ча­ва гро­жђа­ну маст у сти­ку и настао је од брен­да „label­lo” у вла­сни­штву немач­ке ком­па­ни­је Бајер­сдорф и који је први пут пред­ста­вљен 1909. годи­не. Код нас, тач­ни­је у СФРЈ, поја­вио се као лицен­ца почет­ком осам­де­се­тих годи­на 20. века у обли­ку који има и данас и нази­ва се "label­lo original" у пла­стич­ној амба­ла­жи и у обли­ку сти­ка, за раз­ли­ку од рани­јих гро­жђа­них масти које су се пако­ва­ле у пла­стич­не кути­ји­це и на уста су се нано­си­ла прстом. Лабе­ло је настао од ком­би­на­ци­је латин­ских речи labi­um (усне) i bel­lus (леп).

Језич­ка гру­па Наш језик 4. јуна 2017. спро­ве­ла је анке­ту међу чла­но­ви­ма да ли ову име­ни­цу дожи­вља­ва­ју као да је мушког или сред­њег рода. Резул­та­ти су након 24 сата испа­ли ско­ро пот­пу­но изјед­на­че­ни, уз бла­гу пред­ност мушком роду.

Ова­ко нео­че­ки­ван резул­тат има и сво­је обја­шње­ње, али пре тога да истак­не­мо да су се јед­ни чла­но­ви чуди­ли како неко уоп­ште може ту име­ни­цу дожи­вља­ва­ти да је мушког рода кад има наста­вак -о, док су се дру­ги ишчу­ђа­ва­ли како неко може мисли­ти да је сред­њег рода кад су је они увек чули да је мушког. И јед­ни и дру­ги има­ју при­лич­но јаке раз­ло­ге.

Лабе­ло је име­ни­ца прве декли­на­ци­је у које спа­да­ју и оне мушког и оне сред­њег рода, као извор (мушког рода) с нул­тим настав­ком и сло­во (сред­њег рода) с настав­ком -о. Овде не би било ништа спор­но и по том кри­те­ри­ју­му би лабе­ло био исто што и сло­во јер је твор­ба наизлгед иста. Међу­тим, она то није пошто је лабе­ло реч стра­ног поре­кла и овде нема гово­ра о настав­ку -о. Оно се ту зате­кло као и у мно­гим дру­гим речи­ма стра­ног поре­кла које се завр­ша­ва­ју на -о. као што су тор­пе­до, тор­на­до, кимо­но, ауто, либре­то, гето, вето, мото, сако, три­ко, рон­до, пси­хо, foto, solo, вео, роко­ко, биро, решо и мно­ге дру­ге, све одре­да мушког рода. Како пише у Нор­ма­тив­ној гра­ма­ти­ци срп­ског јези­ка под тач­ком 123. и насло­вом Име­ни­це са завр­шет­ком на само­гла­сник, где се наво­де име­ни­це мушког рода на само­гла­сник -о и -е и које су мушког рода, међу који­ма се наво­де махом властите име­ни­це типа Мар­ко, Миха­и­ло, Дани­ло, Ђор­ђе, Павле, Радо­је, Бор­нео, Гви­не­ја Бисао, Макао, Токио, Ромео, Хулио и сл, а томе се дода­ју и хипо­ко­ри­сти­ци на -ко типа поспан­ко, неста­шко, одр­пан­ко, пла­шљив­ко, чупав­ко уз напо­ме­ну да се никад не упо­тре­бља­ва­ју у мно­жи­ни, у настав­ку тек­ста се каже да се у тај тип про­ме­не укљу­чу­ју и горе­на­ве­де­не име­ни­це на -о мушког рода у јед­ни­ни, док су у мно­жи­ни нај­че­шће сред­њег рода. Овде тре­ба дода­ти да неке од ових име­ни­ца има­ју дужи­ну на зад­њем сло­гу те из тих раз­ло­га у декли­на­ци­ји задр­жа­ва­ју -о (сако - сакоа, три­ко - три­коа, решо - решоа, биро - бироа).

По овом кри­те­ри­ју­му онда нема сум­ње да лабе­ло спа­да у ред тих име­ни­ца и да је по тој логи­ци мушког рода.

Међу­тим, ту није крај јер про­блем пра­ви име­ни­ца вио­лон­че­ло (или скра­ће­но чело), тако­ђе стра­ног поре­кла, али одав­но при­хва­ће­на као име­ни­ца сред­њег рода, а упра­во она нај­ви­ше личи на лабе­ло, јер се не завр­ша­ва само на -о, него и на -ло, а при­том под­се­ћа на име­ни­це сло­вен­ског поре­кла, баш као и лабе­ло. Дру­гим речи­ма, мора­ли бисмо наћи име­ни­цу на -ло стра­ног поре­кла мушког рода како бисмо дока­за­ли да лабе­ло спа­да у гор­њу гру­пу име­ни­ца са завр­шет­ком на само­гла­сник и мушког је рода. Међу­тим, таквог при­ме­ра у јези­ку нема­мо, ако не рачу­на­мо гесло што је опет реч сред­њег рода и стра­ног је поре­кла, али чешког, дакле сло­вен­ског јези­ка, па се сто­га не може сма­тра­ти „пра­вом” име­ни­цом стра­ног поре­кла. Отуд и толи­ка кон­фу­зи­ја.

На кра­ју, име­ни­це лабе­ло нема засад ни у јед­ном нашем реч­ни­ку. Из раз­ло­га што је рела­тив­но нова, али делом и због про­пу­ста лек­си­ко­гра­фа, а можда и због диле­ме који би јој род доде­ли­ли. Уко­ли­ко је нова, сва­ка­ко нови­ја од аута или либре­та, логич­ни­је би било да буде мушког рода јер спа­да у речи стра­ног поре­кла на само­гла­сник прве декли­на­ци­је, али буду­ћи да је поло­ви­на говор­ни­ка већ дожи­вља­ва као име­ни­цу сред­њег рода, нај­тач­ни­је би било доде­ли­ти јој оба рода, и мушки и сред­њи, што не би био ника­кав пре­се­дан јер слич­них име­ни­ца стра­ног поре­кла мушког и сред­њег рода већ има­мо: ресто, тут­ка­ло или кило. Тако их макар реч­ни­ци беле­же, мада ће и у овим слу­ча­је­ви­ма јед­ни говор­ни­ци ове речи кори­сти­ти у сред­њем, а дру­ги у мушком роду. Нада­мо се да је ови­ме ова диле­ма реше­на и да ће ове опсер­ва­ци­је засно­ва­не на истра­жи­ва­њи­ма бити при­хва­ће­не. Дакле, лабе­ло и м и с, мада смо свесни да се многима ово решење неће допасти.