четвртак, 16. март 2017.

SVE ONO MNIMNO! OVIH 30 ZABORAVLJENIH SRPSKIH REČI niko ne zna, a apsolutno su očekivane

Inspiracija: Kurir



Ne govorite vi neki strani jezik nego koristite reči koje su odavno izašle iz upotrebe iako nisu ništa manje korisne ili lepe. Zato, brišemo prašinu sa nekih od tih izraza i predstavljamo vam 30 fantastičnih reči koje su koristili stari Srbi (?!), a čije značenje danas retko ko zna!


1. mnimni - koji ne postoji u stvarnosti, izmišljen, izmaštan
2. svar - količina namirnica dovoljna za jedno varivo, za kuvanje jednog obroka
3. drigija - talog ili skrama na sudu u kojem je držano sirće, vino i sl.
4. klivorak - ono što tek iznikne iz zemlje, tek proklijala, iznikla biljka
5. beter - gore, lošije; govorilo se: 'sve beter i beter' u značenju 'sve gore i gore'
6. loćak - pokvareno jaje, mućak
7. sevaljka - dva drveta koja se metnu uzduž preko načava i kad se brašno seje
8. gluvak - novac koji slabo zveči, nikleni novac
9. drivulj - jako pocepana odeća, dronjci
10. klivanj - kuvano vino
11. dremak - uspavaljujući napitak, opijum
12. kopalica - vreme za kopanje
13. streka - trag od grebanja, raspadanja, prskotina
14. strelimice - brzo (kao strela)
15. izvid - ozdravljenje, isceljenje
16. ferdek - krov na lađi
17. čipava - koja je malih sisa, supr. sisata
18. gobelnjak - svrdlo za bušenje gobelje, a gobelja je deo drvenog kružnog okvira točka
19. ubralje - užad koja služe za motanje i vezivanje jedara uz jarbol
20. stezulja - ludačka košulja
21. žiznodavac - onaj koji daje život, tvorac života
22. priskok - opasivanje kobile
23. loćikast - slab, nežan, neotporan
24. mravad - slaba čeljad, ljudski sitnež, bagra
25. regača - žaba kreketuša, gatalinka
26. obra - pavlaka, mileram, vrhnje
27. ubradača - marama koja se vezuje ispod brade
28. sličito - pogodno, prigodno, zgodno
29. ležak - piće koje je odležalo i time dobilo na kvalitetu
30. zimak - krompir



петак, 3. март 2017.

СПАСИМО СРПСКИ ЈЕЗИК: Из трамваја се не може сићи него само изаћи (фото)

Пише: Милош Ђ. Петро­вић



Из дана у дан наи­ла­зи­мо на све више неприхватљиве кон­струк­ци­је и фено­ме­не у сва­ко­днев­ном говор­ном срп­ском јези­ку. Поред број­них поја­ва које су у овој углед­ној рубри­ци наве­ле моје коле­ге, мора­мо скре­ну­ти пажњу на још један апсурд с којим се сусре­ће­мо сва­ко­днев­но у град­ском пре­во­зу. 


Гра­ђа­нин који поред вас наиз­глед добро­на­мер­но сто­ји у ауто­бу­су, тро­леј­бу­су, трам­ва­ју или у бео­град­ском метроу који се без­раз­ло­жно скром­но зове „Бео­воз”, пита­ће вас скру­ше­но: „Да ли сила­зи­те на овој ста­ни­ци/стајалишту?”. Како ми то може­мо да 'сиђе­мо' из ауто­бу­са, тролејбуса или трамваја уме­сто да лепо иза­ђе­мо? Исти­на, у већи­ни наве­де­них пре­во­зних сред­ста­ва посто­је сте­пе­ни­це помо­ћу којих се из тог вози­ла изла­зи, али није баш увек тако. При­ме­ра ради, трамваји и тро­леј­бу­си нови­је гене­ра­ци­је у који је Град уло­жио огром­на сред­ства и захва­љу­ју­ћи који­ма нам је живот леп­ши, нема од сте­пе­ни­ка ни тра­га. Излаз је ускла­ђен толи­ко савр­ше­но са ивич­ња­ком да ту нема ника­квог сила­же­ња него само пре­ла­же­ња на исту раван.






Откуд онда апсурд да из тро­леј­бу­са тре­ба сићи уме­сто иза­ћи? Да ли ће вас ико пита­ти при­ли­ком ула­ска у неко од тих вози­ла: „Да ли се пење­те?". Нарав­но да неће, јер се ви никуда не пење­те него јед­но­став­но ула­зи­те. Исто као што у супрот­ном сме­ру изла­зи­те. 

До ове заблу­де неслу­ће­них раз­ме­ра дош­ло је по свој при­ли­ци још у дав­ном 19. веку кад се још сила­зи­ло из кочи­ја при­ли­ком про­це­са изла­же­ња. Због кон­струк­ци­је тих кочи­ја, одно­сно кола, заи­ста смо мора­ли сићи да бисмо изаш­ли. Али то је било пре више од 120 годи­на! Али и да није тако, све­јед­но се пре све­га изла­зи­ло, док је сила­же­ње било само нус­по­ја­ва те пре­вас­ход­не намере.

Како је могу­ће да смо ми као наци­ја толи­ко зао­ста­ли да и даље кори­сти­мо овај тако заста­ре­ли израз, упр­кос брзо­мет­ном раз­во­ју тех­ни­ке, тех­но­ло­ги­је и сао­бра­ћа­ја која наша земља пра­ти у сто­пу са оста­лим делом све­та? Из ово­га може­мо само закљу­чи­ти да смо задр­ти и кон­зер­ва­тив­ни до гра­ни­ца бола и сажа­ље­ња. Није ни чудо да нас ста­нов­ни­ци чита­ве пла­не­те Земље сма­тра­ју вар­ва­ри­ма и дивља­ци­ма кад сва­ко­днев­ни говор нисмо у ста­њу да при­ла­го­ди­мо новим усло­ви­ма. На ову пошаст од поја­ве скре­ну­ла ми је пажњу још моја настав­ни­ца срп­ско­хр­ват­ског јези­ка у основ­ној шко­ли. Поде­ли­ла је то несе­бич­но са свим сво­јим уче­ни­ци­ма. И сви ми пам­ти­мо те ње­не мудре речи и сва­ки пут се брец­не­мо кад чује­мо ово пита­ње: Да ли СИЛА­ЗИ­ТЕ?. Одмах зна­мо с ким има­мо посла. С неким непи­сме­ним, при­ми­тив­ним и нашем напред­ном друш­тву штет­ним. 

То, доду­ше, има и сво­јих добрих стра­на. На овај и слич­не начи­не у гово­ру с којим се непре­кид­но сре­ће­мо, увек може­мо непо­гре­ши­во утвр­ди­ти каквим смо све инди­ви­ду­а­ма окру­же­ни. При­род­но је да ћемо их одмах ели­ми­ни­са­ти и да ће нам про­ра­ди­ти инстинкт да такво лице сме­ста пре­зре­мо. И тре­ба! 

Знам да вама који чита­те ову рубри­ку то није потреб­но наро­чи­то исти­ца­ти, али овај текст пишем за слу­чај да можда и Ви сами не под­лег­не­те овој ружној нави­ци и пре­ста­не­те да се ужа­са­ва­те кад то чује­те. Не! О ово­ме увек тре­ба води­ти рачу­на и никад и ни по коју цену јој не тре­ба оду­зи­ма­ти важност: Из вози­ла град­ског пре­во­за може се једи­но иза­ћи. Сићи се може само низа сте­пе­ни­це или низ пла­ни­ну, као што су дотич­ни и ура­ди­ли и директ­но се ушу­ња­ли у при­јат­но огњиш­те нашег увек удоб­ног и угод­ног ГСП-а.  Сто­га увек буди­те на опре­зу и учи­ни­те оно што и ја увек чиним у ова­квим ситу­а­ци­ја­ма. Одго­во­ри­те таквој спо­до­би јед­но­став­но и присебно: „Можда ви негде сила­зи­те, али ја изла­зим!”. Гла­сно, раз­го­вет­но, јасно, тако да вас сви при­сут­ни чују и схва­те коли­ко гре­ше. Уоста­лом, виде­ће­те то и по реак­ци­ји оста­лих пут­ни­ка. Сви ће увек зна­чај­но и с пош­то­ва­њем погле­да­ти у вас и у знак одо­бра­ва­ња ким­ну­ти гла­вом, а нерет­ко ће се дого­ди­ти и да неко доба­ци „ТАКО ЈЕ!”.

Ово је само један од малих начи­на да се ова наци­ја про­све­тли и про­све­ти. Сва­ка­ко кори­сти­те и дру­ге слич­не при­ли­ке на јав­ним мести­ма, јер без садаш­њо­сти нема ни будућ­но­сти!

(Аутор је док­тор нау­ка и редов­ни про­фе­сор на сме­ру Сао­бра­ћај на Мега-Сингидунум уни­вер­зи­те­ту у Бео­гра­ду)