СПАСИМО СРПСКИ ЈЕЗИК: Навала сакатог облика ЈЕ од ЈЕСТЕ сатире душу српског језика

Пише: Јовица Бјелобаба

Сигурно сте у последње време наилазили на конструкције које се могу чути чак и на националној телевизији, као што јесте, примера ради: „Премијер је отишао у Вашингтон” уместо правилног „Премијер јесте отишао у Вашингтон”. Овом помодарству подлегли су чак и поједини писци па тако међу млађим литератама можемо наћи и реченицу: „Димитрије је одлучио да им изађе у сусрет” уместо правилног и одавно зацртаног „Димитрије јесте одлучио да им изађе у сусрет”. Колико овај жаргонизам, настао вероватно под превеликим утицајем енглеског језика, јесте узео маха може се видети чак и из наслова у новинама, и то понекад престижним. Тако ћемо наићи на наслов у ком пише „Човек ујео пса” наместо једино правилног „Човек јесте ујео пса”. Из овог примера видимо да јесте у потпуности елиминисан глагол ЈЕСТЕ, до те мере да му није стављена чак ни крња и недопустива варијанта.
За крај, захваљујем се Политици што ми је пружила прилику да пишем о својим језичким запажањима и да ускликнемо још једном сви заједно: СПАСИМО СРПСКИ ЈЕЗИК!

(Аутор јесте професор социологије на Сингидинум универзитету и познати јесте публициста)

СПАСИМО СРПСКИ ЈЕЗИК: Манекенке не ходају по теби него по твом мишљењу! (ФОТО)

Огромно прегнуће достигла су смедеревска деца у оквиру легендарне кампање „Негујмо српски језик”. Ови основци које ће памтити генерације сетили су се онога што није пало на памет ни највећим лингвистичким умовима српског и српскохрватског језика.
Они су се досетили колико је глупо употребити  „по мени” уместо исправног ”по мом мишљењу” ставивши ову грандиозну и учесталу грешку у нови, модни контекст.
Наиме, они су се овој грешци наругали путем примера ходања манекенки, у тинејџерско-забавном стилу. Малолетни Н. М. из Смедерева чуо је од својих другара  да „по њему манекенке лепо ходају”. Њему је то било смешно и то је осталим другарима одмах саопштио. Сви су прсли у смех. Онда су се мало информисали и закључили да је ова реченица неправилна, јер се не може рећи „по мени” у значењу „по мом мишљењу”.
Овим закључком су се уписали у анале српске лингвистике, исправивши ову реченицу у „Ова манекенка лепо хода по мом мишљењу”, што им се учинило сасвим пригодним, нимало двосмисленим и још мање смешним. Јер, по речима С.Ц, по мишљењу се не може ходати, ни лепо ни ружно пошто је мишљење апстрактна именица.
Од министра културе Владана Вукосављевића, који је иначе иницијатор ове ингениозне кампање која је описменила око 24.000 грађана Србије, добили су као награду плакат са својом сликом и овим натписом, штампан у 70.000 примерака који ће бити раздељен свим школама и којим ће бити облепљено цело Смедерево са околином. Према речима Вукосављевића, на овај начин ова велика грешка више неће бити преношена из генерације у генерацију тако да се не морамо бојати ни да ће у 23. веку наши потомци мислити да по нама ходају манекенке, већ да ходају по нашем мишљењу.

СПАСИМО СРПСКИ ЈЕЗИК: Туђице су веће зло од страних обавештајаца!

Пише: Љиљана Чукић

Пре неки дан пролазим поред Безистана на Теразијама и угледам натпис: „Pizza на парче”. То не би било тако страшно да поред тог натписа моји драги суграђани нису пролазили ни не осврћући се на ову скаредност. Pizza! Није им довољно што преузимамо страну реч, него је још и пишемо у оригиналном, италијанском облику! И нико да застане пред овом бласфемијом! Неки чак отворе новчаник и купе то парче те ужасне туђице и наставе својим путем као да се ништа није догодило. Знам, посматрала сам их добрих сат времена. Њих укупно осамнаест. Како их није стид?
Како их није стид?
Поновићемо ово питање, а видећете и зашто.
Није их стид зато што су некултурни, монголоидни, антипротивни, скврчени у своје ситне чауре обећаног европејства. Зато што су идиоти, дебили, морони, кретени и имбецили.
Чак ни то не би толико скренуло моју пажњу да на само тридесетак корака даље нисам наишла на други киоск на ком је писало „Бечка шницла у лепињи”. Шта, ми немамо гибаницу па су нам потребни овакви увозни артикли? И то поховани! Као да ми не знамо за панирање па нам је поховање потребно?
На крају, морам да кажем, иако ми је „Политика” указала то поверење да пишем о красотама и дивотама српског језика, ипак не могу даље. Већ сам се изнервирала. Због тога овај текст завршавам прерано, без обећаног броја карактера и пре времена. И одричем се хонорара у име кампање „Спасимо српски језик”.

Ауторка је сарадница на пројекту „Зелена учионица” и чланица је Удружења књижевника и књижевница