петак, 03. март 2017.

СПАСИМО СРПСКИ ЈЕЗИК: Из трамваја се не може сићи него само изаћи (фото)

Пише: Милош Ђ. Петро­вић



Из дана у дан наи­ла­зи­мо на све више неприхватљиве кон­струк­ци­је и фено­ме­не у сва­ко­днев­ном говор­ном срп­ском јези­ку. Поред број­них поја­ва које су у овој углед­ној рубри­ци наве­ле моје коле­ге, мора­мо скре­ну­ти пажњу на још један апсурд с којим се сусре­ће­мо сва­ко­днев­но у град­ском пре­во­зу. 


Гра­ђа­нин који поред вас наиз­глед добро­на­мер­но сто­ји у ауто­бу­су, тро­леј­бу­су, трам­ва­ју или у бео­град­ском метроу који се без­раз­ло­жно скром­но зове „Бео­воз”, пита­ће вас скру­ше­но: „Да ли сила­зи­те на овој ста­ни­ци/стајалишту?”. Како ми то може­мо да 'сиђе­мо' из ауто­бу­са, тролејбуса или трамваја уме­сто да лепо иза­ђе­мо? Исти­на, у већи­ни наве­де­них пре­во­зних сред­ста­ва посто­је сте­пе­ни­це помо­ћу којих се из тог вози­ла изла­зи, али није баш увек тако. При­ме­ра ради, трамваји и тро­леј­бу­си нови­је гене­ра­ци­је у који је Град уло­жио огром­на сред­ства и захва­љу­ју­ћи који­ма нам је живот леп­ши, нема од сте­пе­ни­ка ни тра­га. Излаз је ускла­ђен толи­ко савр­ше­но са ивич­ња­ком да ту нема ника­квог сила­же­ња него само пре­ла­же­ња на исту раван.






Откуд онда апсурд да из тро­леј­бу­са тре­ба сићи уме­сто иза­ћи? Да ли ће вас ико пита­ти при­ли­ком ула­ска у неко од тих вози­ла: „Да ли се пење­те?". Нарав­но да неће, јер се ви никуда не пење­те него јед­но­став­но ула­зи­те. Исто као што у супрот­ном сме­ру изла­зи­те. 

До ове заблу­де неслу­ће­них раз­ме­ра дош­ло је по свој при­ли­ци још у дав­ном 19. веку кад се још сила­зи­ло из кочи­ја при­ли­ком про­це­са изла­же­ња. Због кон­струк­ци­је тих кочи­ја, одно­сно кола, заи­ста смо мора­ли сићи да бисмо изаш­ли. Али то је било пре више од 120 годи­на! Али и да није тако, све­јед­но се пре све­га изла­зи­ло, док је сила­же­ње било само нус­по­ја­ва те пре­вас­ход­не намере.

Како је могу­ће да смо ми као наци­ја толи­ко зао­ста­ли да и даље кори­сти­мо овај тако заста­ре­ли израз, упр­кос брзо­мет­ном раз­во­ју тех­ни­ке, тех­но­ло­ги­је и сао­бра­ћа­ја која наша земља пра­ти у сто­пу са оста­лим делом све­та? Из ово­га може­мо само закљу­чи­ти да смо задр­ти и кон­зер­ва­тив­ни до гра­ни­ца бола и сажа­ље­ња. Није ни чудо да нас ста­нов­ни­ци чита­ве пла­не­те Земље сма­тра­ју вар­ва­ри­ма и дивља­ци­ма кад сва­ко­днев­ни говор нисмо у ста­њу да при­ла­го­ди­мо новим усло­ви­ма. На ову пошаст од поја­ве скре­ну­ла ми је пажњу још моја настав­ни­ца срп­ско­хр­ват­ског јези­ка у основ­ној шко­ли. Поде­ли­ла је то несе­бич­но са свим сво­јим уче­ни­ци­ма. И сви ми пам­ти­мо те ње­не мудре речи и сва­ки пут се брец­не­мо кад чује­мо ово пита­ње: Да ли СИЛА­ЗИ­ТЕ?. Одмах зна­мо с ким има­мо посла. С неким непи­сме­ним, при­ми­тив­ним и нашем напред­ном друш­тву штет­ним. 

То, доду­ше, има и сво­јих добрих стра­на. На овај и слич­не начи­не у гово­ру с којим се непре­кид­но сре­ће­мо, увек може­мо непо­гре­ши­во утвр­ди­ти каквим смо све инди­ви­ду­а­ма окру­же­ни. При­род­но је да ћемо их одмах ели­ми­ни­са­ти и да ће нам про­ра­ди­ти инстинкт да такво лице сме­ста пре­зре­мо. И тре­ба! 

Знам да вама који чита­те ову рубри­ку то није потреб­но наро­чи­то исти­ца­ти, али овај текст пишем за слу­чај да можда и Ви сами не под­лег­не­те овој ружној нави­ци и пре­ста­не­те да се ужа­са­ва­те кад то чује­те. Не! О ово­ме увек тре­ба води­ти рачу­на и никад и ни по коју цену јој не тре­ба оду­зи­ма­ти важност: Из вози­ла град­ског пре­во­за може се једи­но иза­ћи. Сићи се може само низа сте­пе­ни­це или низ пла­ни­ну, као што су дотич­ни и ура­ди­ли и директ­но се ушу­ња­ли у при­јат­но огњиш­те нашег увек удоб­ног и угод­ног ГСП-а.  Сто­га увек буди­те на опре­зу и учи­ни­те оно што и ја увек чиним у ова­квим ситу­а­ци­ја­ма. Одго­во­ри­те таквој спо­до­би јед­но­став­но и присебно: „Можда ви негде сила­зи­те, али ја изла­зим!”. Гла­сно, раз­го­вет­но, јасно, тако да вас сви при­сут­ни чују и схва­те коли­ко гре­ше. Уоста­лом, виде­ће­те то и по реак­ци­ји оста­лих пут­ни­ка. Сви ће увек зна­чај­но и с пош­то­ва­њем погле­да­ти у вас и у знак одо­бра­ва­ња ким­ну­ти гла­вом, а нерет­ко ће се дого­ди­ти и да неко доба­ци „ТАКО ЈЕ!”.

Ово је само један од малих начи­на да се ова наци­ја про­све­тли и про­све­ти. Сва­ка­ко кори­сти­те и дру­ге слич­не при­ли­ке на јав­ним мести­ма, јер без садаш­њо­сти нема ни будућ­но­сти!

(Аутор је док­тор нау­ка и редов­ни про­фе­сор на сме­ру Сао­бра­ћај на Мега-Сингидунум уни­вер­зи­те­ту у Бео­гра­ду)

3 коментара:

  1. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  2. Već sam se bio zabrinuo... Nisam pročitao ime autora na početku. :-)

    ОдговориИзбриши
  3. Nisam ni ja. Sad me baš zanima šta je pisalo u komentaru Marijane koja ga je sama obrisala.

    ОдговориИзбриши