Био једном један
придев Задњи и имао само једно значење. Он
је био принц и све су младе девојке сањале о њему. Његова мајка звала се ЗА а добри
краљ и отац ДНО. Тако је придев и добио име, по оцу и мајци: Задњи. Задњи је био леп, просторан, богат, скроман, строг
али праведан и није имао никаквих мана. Био је једнозначан и бескомпромисан.
У суседном царству
живео је принц по имену Последњи. И он је имао само једно значење, временско. Мајка
му се звала После, а отац исто Дно. То је био обичај у тим царствима. Скоро сви
краљеви звали су се Дно. Ипак, овај принц, иако и сам наочит и пожељан, имао је
једну незгодну особину: волео је да осваја значења принчева из других царстава.
Нажалост, једног
дана избио је дипломатски сукоб између ова два царства. Тај мали сукоб довео је
до тога да се царство у ком је живео принц Задњи назове Простор, а овај у ком је
живео принц Последњи - Време. Након неколико година, овај сукоб прерастао је
у прави рат, а ево како се то догодило.
Једном, шетајући
се шумом, на својим белим коњима, сусрели су се Задњи и Последњи. Знали су се још
као деца док су њихова просторна и временска царства још била у добрим односима.
Међутим, сад су само разменили непријатељске погледе. У пренесеном значењу, прострелили
су се погледима, што се каже, да неко не помисли да су један на другог одапели стреле,
пошто је у царствима која су била у рату било и оних који су ишли толико далеко
да су тврдили да сваки њен становник може имати само једну особину. Тако је на пример
генерал Стрела могао бити само прав и брз и ништа друго. Није могао бити и прецизан,
јер то је било резервисано за генерала Снајпера.
У том сусрету двојице принчева, безобразни и дрски принц Последњи добацио је добром принцу Задњем:
– Ово нам није први пут да смо се срели, али јесте задњи!
Правични принц Задњи на то му је одбрусио:
– Ако може задњи пут, онда може и предњи пут. А шта то значи, мајмуне?! Не значи ништа! Глуп си као ћурка!
На ово се дрски принц Последњи увредио, одјахао до Времена и рат је започео. Мештани Простора били су бројнији и сналажљивији. Засипали су Време најтежим оружјем и најсавременијим наоружањем. Бомбардовали су их предњим вратима, предњим точковима и предњим редовима. Није изостао ни медијски рат у ком су политичари исмевали Време и његове становнике погрдним шалама о последњим точковима, а врхунац медијског рата водио се око последњих планова.

У царству Време живели су бројни уважени научници и мудраци који нису били вични ратовању као житељи Простора. Ту и тамо су нападали Време задњим намерама, што је само показало колико су немоћни. Време је заувек изгубило рат од Простора и његове последице још увек трпи. Принчеви Задњи и Последњи у међувремену су постали краљеви, али Задњи суверено влада и прави је вођа, док је Последњи скрушени краљ који је заувек остао обележен као кривац за изгубљени рат. Последњи се никад није оженио, а Задњи живи са својом дивном женом Лепом и деветоро деце и заувек ће бити срећни.
АНАЛИЗА
Ово је најпопуларнија
бајка у академским круговима у Србији. Сигурно популарнија од Црвенкапе, Пепељуге,
Успаване лепотице и сличних, јер то су бајке за децу, а ово је бајка за одрасле. За паметне и књишке људе. За интелектуалце. А бајка за одрасле има тежину мита, легенде, и њену неприкосновену
морфологију немогуће је урушити, као што је немогуће уништити и веру у Бога.
Постоје и друге легенде у народу, као што је рецимо она о Марку Краљевићу, али она подлеже критици јер је настала у средњем веку. Бајка о принчевима Задњем и Последњем настала је крајем четрдесетих година 20. века, те је још увек табу тема. Многима данас рећи да је ово само бајка, да није стварни догађај, било би исто као рећи да су их у школи погрешно учили да је Земља округла. Оно што је научено у детињству и ако су вас томе учили родитељи, а потврђивали највећи ауторитети као што су учитељи и наставници, немогуће је поништити у зрелом добу. То је антрополошки доказано.
Људи који су у стању критички да сагледају ствари које су општеприхваћене, веома су ретки, али и веома храбри. У средњем веку су такви завршавали на ломачи. Данас такви доживљавају јавни линч или просто називају дилетантима и гурају их на маргине друштва. Опасни су, јер ако докажу да нешто легендарно није тачно, могло би се догодити да сруше и неке друге народне митове.
Постоје и друге легенде у народу, као што је рецимо она о Марку Краљевићу, али она подлеже критици јер је настала у средњем веку. Бајка о принчевима Задњем и Последњем настала је крајем четрдесетих година 20. века, те је још увек табу тема. Многима данас рећи да је ово само бајка, да није стварни догађај, било би исто као рећи да су их у школи погрешно учили да је Земља округла. Оно што је научено у детињству и ако су вас томе учили родитељи, а потврђивали највећи ауторитети као што су учитељи и наставници, немогуће је поништити у зрелом добу. То је антрополошки доказано.
Људи који су у стању критички да сагледају ствари које су општеприхваћене, веома су ретки, али и веома храбри. У средњем веку су такви завршавали на ломачи. Данас такви доживљавају јавни линч или просто називају дилетантима и гурају их на маргине друштва. Опасни су, јер ако докажу да нешто легендарно није тачно, могло би се догодити да сруше и неке друге народне митове.
А ШТА КАЖЕ НАУКА?
Наука каже да у језику постоји полисемија. У речнику страних речи Милана Вујаклије пише: полисемија (грч. poly, semeion знак) лингв. више значења у једне речи, код којих постоји семантичка веза (нпр. пун има значења: испуњен и дебео).
Речник Матице српске и Речник страних речи и израза Милана Шипке и Ивана Клајна даје сличну дефиницију, а додаје јој се и српски пандан - вишезначност.

1. Будући да је ово лексичко питање, кренимо од речника. У СВИМ речницима српског језика, придев задњи има (најмање) три значења. Прво је оно које је неспорно, супротно од предњи, друго је оно толико оспоравано - супротно од први, исто што и последњи, а треће је проистекло из израза "задње намере". Кад кажемо СВИ РЕЧНИЦИ, ту узимамо у обзир и Речник Матице српске (и Матице хрватске) у шест томова из 1968. и једнотомни речник исте институције из 2007. године. Ово важи и за СВЕ релевантне двојезичне речнике који се ослањају на српски као језик са такозване леве стране.
2. У СВИМ језичким приручницима као што је популарни Речник језичких недоумица Ивана Клајна (прво издање из 1981. године). Под задњи у овом речнику пише: задњи у значењу последњи није погрешно: настало је нормалним проширењем просторног значења (оно што је задње у неком реду истовремено је и последње при бројању). Како је показао и М. Стевановић, таква употреба придева задњи среће се код мноштва добрих писаца, почев од Вука и Даничића па до наших савременика.
Ко не верује Клајну, Стевановићу, Вуку и Даничићу, обично верује Егону Фекетеу који важи за једног од наших "најтврђих" лингвиста који је промене у језику, а нарочито у значењу појединих речи, с великом резервом прихватао. Фекете каже, након давања дефиниције придева задњи и последњи: „Свеједно је, с обзиром на то да се разлика у значењу с временом изгубила, да ли ћете рећи да сте у задње (= последње) време необично вредни, да увек потрошите задњи (= последњи) динар на весеље...
Употреба ова два примера, дакле, остаје на вама. Језик се мења, развија и увек је у складу с навикама говорника. Јасно вам је, ако се ослањате на своје језичко осећање, када је је могуће употребити само задњи, а када само последњи. У свим осталим случајевима разлике нема.”
Идентично становиште налазимо и у Српском језичком приручнику који поред Клајна потписују и Павле Ивић, Митар Пешикан и Бранислав Брборић.
3. У претходном поглављу навели смо осам изузетно значајнијих српских лингвиста. Сасвим сигурно ни то није довољно. Ево цитата и из актуелног правописа (Правопис српскога језика, Матица српска, 2010. године):
задњи у значењу последњи није погрешно. Исто становиште заступа и „Правописни речник српског језика” Милана Шипке (2009) и онлајн Правописни речник Милорада Симића (2012).
4. Уколико бисмо ограничили значења речи на само једно, језик би толико осиромашио да би био практично неупотребљив. Узмите било који текст и замислите да нека реч може да има само једно, рецимо оно прво значење из речника. Скоро да нема ниједног придева, именице или глагола у српском који имају само једно значење. Најчешће их имају између три и пет, а неки и преко двадесет. Замислите да лаган осим лак не може да значи и спор. Замислите да тежак осим "оног који има велику тежину" не може да значи и непријатан, неугодан, болан, тужан, суморан... Замислите да час може да значи само трен, тренутак, а не и сат.
Оваквих примера има милијарду, али из неких разлога је само легенда о принчевима Задњем и Последњем ушла у народно предање.
КОНТРААРГУМЕНТИ
Будући да данас на интернету постоји небројено много група и форума (од којих неки
имају на десетине хиљада чланова), ово питање се поставља свакодневно, а последња
линија одбране легенде о временском и просторном принцу не мења мишљење из простог
разлога што га је немогуће променити, као што је некад било немогуће убедити људе
да Земља није центар Галаксије и да се она врти око Сунца а не обрнуто.
Ово је борба с ветрењачама, макар у овом историјском тренутку, али можда једног дана неће бити. Можда ће једног дана стасати генерације у којима ће критички став победити и кад ће родитељи, учитељи, наставници и професори почети децу да уче научно доказаним чињеницама и кад легенда постане легенда, а не истинита прича.
Павле Ћосић
(Аутор није докторирао на Мегатренд универзитету)
Ово је борба с ветрењачама, макар у овом историјском тренутку, али можда једног дана неће бити. Можда ће једног дана стасати генерације у којима ће критички став победити и кад ће родитељи, учитељи, наставници и професори почети децу да уче научно доказаним чињеницама и кад легенда постане легенда, а не истинита прича.
Павле Ћосић
(Аутор није докторирао на Мегатренд универзитету)