ЗАДЊИ И ПОСЛЕДЊИ - Најпознатија бајка у српском језику

Био једном један придев Задњи и имао само једно значење.  Он је био принц и све су младе девојке сањале о њему. Његова мајка звала се ЗА а добри краљ и отац ДНО. Тако је придев и добио име, по оцу и мајци: Задњи.  Задњи је био леп, просторан, богат, скроман, строг али праведан и није имао никаквих мана. Био је једнозначан и бескомпромисан.

У суседном царству живео је принц по имену Последњи. И он је имао само једно значење, временско. Мајка му се звала После, а отац исто Дно. То је био обичај у тим царствима. Скоро сви краљеви звали су се Дно. Ипак, овај принц, иако и сам наочит и пожељан, имао је једну незгодну особину: волео је да осваја значења принчева из других царстава.

Нажалост, једног дана избио је дипломатски сукоб између ова два царства. Тај мали сукоб довео је до тога да се царство у ком је живео принц Задњи назове Простор, а овај у ком је живео принц Последњи  - Време. Након неколико година, овај сукоб прерастао је у прави рат, а ево како се то догодило.

Једном, шетајући се шумом, на својим белим коњима, сусрели су се Задњи и Последњи. Знали су се још као деца док су њихова просторна и временска царства још била у добрим односима. Међутим, сад су само разменили непријатељске погледе. У пренесеном значењу, прострелили су се погледима, што се каже, да неко не помисли да су један на другог одапели стреле, пошто је у царствима која су била у рату било и оних који су ишли толико далеко да су тврдили да сваки њен становник може имати само једну особину. Тако је на пример генерал Стрела могао бити само прав и брз и ништа друго. Није могао бити и прецизан, јер то је било резервисано за генерала Снајпера.

У том сусрету двојице принчева, безобразни и дрски принц Последњи добацио је добром принцу Задњем:

– Ово нам није први пут да смо се срели, али јесте задњи!

Правични принц Задњи на то му је одбрусио:

– Ако може задњи пут, онда може и предњи пут. А шта то значи, мајмуне?! Не значи ништа! Глуп си као ћурка!

На ово се дрски принц Последњи увредио, одјахао до Времена и рат је започео. Мештани Простора били су бројнији и сналажљивији. Засипали су Време најтежим оружјем и најсавременијим наоружањем. Бомбардовали су их предњим вратима, предњим точковима и предњим редовима. Није изостао ни медијски рат у ком су политичари исмевали Време и његове становнике погрдним шалама о последњим точковима, а врхунац медијског рата водио се око последњих планова.

У царству Време живели су бројни уважени научници и мудраци који нису били вични ратовању као житељи Простора. Ту и тамо су нападали Време задњим намерама, што је само показало колико су немоћни. Време је заувек изгубило рат од Простора и његове последице још увек трпи. Принчеви Задњи и Последњи у међувремену су постали краљеви, али Задњи суверено влада и прави је вођа, док је Последњи скрушени краљ који је заувек остао обележен као кривац за изгубљени рат. Последњи се никад није оженио, а Задњи живи са својом дивном женом Лепом и деветоро деце и заувек ће бити срећни.

АНАЛИЗА

Ово је најпопуларнија бајка у академским круговима у Србији. Сигурно популарнија од Црвенкапе, Пепељуге, Успаване лепотице и сличних, јер то су бајке за децу, а ово је бајка за одрасле. За паметне и књишке људе. За интелектуалце. А бајка за одрасле има тежину мита, легенде, и њену неприкосновену морфологију немогуће је урушити, као што је немогуће уништити и веру у Бога.
Постоје и друге легенде у народу, као што је рецимо она о Марку Краљевићу, али она подлеже критици јер је настала у средњем веку. Бајка о принчевима Задњем и Последњем настала је крајем четрдесетих година 20. века, те је још увек табу тема. Многима данас рећи да је ово само бајка, да није стварни догађај, било би исто као рећи да су их у школи погрешно учили да је Земља округла. Оно што је научено у детињству и ако су вас томе учили родитељи, а потврђивали највећи ауторитети као што су учитељи и наставници, немогуће је поништити у зрелом добу. То је антрополошки доказано.
Људи који су у стању критички да сагледају ствари које су општеприхваћене, веома су ретки, али и веома храбри. У средњем веку су такви завршавали на ломачи. Данас такви доживљавају јавни линч или просто називају дилетантима и гурају их на маргине друштва. Опасни су, јер ако докажу да нешто легендарно није тачно, могло би се догодити да сруше и неке друге народне митове.

А ШТА КАЖЕ НАУКА?

Наука каже да у језику постоји полисемија.  У речнику страних речи Милана Вујаклије пише: полисемија (грч. poly, semeion знак) лингв. више значења у једне речи, код којих постоји семантичка веза (нпр. пун има значења: испуњен и дебео).
Речник Матице српске и Речник страних речи и израза Милана Шипке и Ивана Клајна даје сличну дефиницију, а додаје јој се и српски пандан - вишезначност.

У језику такође постоје митови и легенде. У изврсној и веома популарној књизи уважених америчких лингвиста на светском гласу Питера Траџила (Peter Trudgill) и Лори Бауер (Laurie Bauer) под називом „Језички митови” (Language Myths)  управо као први и најраспрострањени мит подвлачи се раширено уверење да полисемија не постоји. Тај уврежени мит (што је уједно наслов првог поглавља ове књиге) на енглеском гласи: The Meaning of Words Should Not Be Allowed to Vary or Change, или у преводу: Значења речи не могу да варирају или да се мењају. Управо из овог мита произлази и ова заблуда у српском. Просторно значење задњи не може се променити и пренети на временско. То је једини аргумент којим баратају сви они који верују у овај мит. Никакви докази који су врло јасни и прецизни не могу их разуверити. Баш никакви. А ево их неколико. 

1. Будући да је ово лексичко питање, кренимо од речника. У СВИМ речницима српског језика, придев задњи има (најмање) три значења. Прво је оно које је неспорно, супротно од предњи, друго је оно толико оспоравано - супротно од први, исто што и последњи, а треће је проистекло из израза "задње намере". Кад кажемо СВИ РЕЧНИЦИ, ту узимамо у обзир и Речник Матице српске (и Матице хрватске) у шест томова из 1968. и једнотомни речник исте институције из 2007. године. Ово важи и за СВЕ релевантне двојезичне речнике који се ослањају на српски као језик са такозване леве стране.

2. У СВИМ језичким приручницима као што је популарни Речник језичких недоумица Ивана Клајна (прво издање из 1981. године). Под задњи у овом речнику пише: задњи у значењу последњи није погрешно: настало је нормалним проширењем просторног значења (оно што је задње у неком реду истовремено је и последње при бројању). Како је показао и М. Стевановић, таква употреба придева задњи среће се код мноштва добрих писаца, почев од Вука и Даничића па до наших савременика.
Ко не верује Клајну, Стевановићу, Вуку и Даничићу, обично верује Егону Фекетеу који важи за једног од наших "најтврђих" лингвиста који је промене у језику, а нарочито у значењу појединих речи, с великом резервом прихватао. Фекете каже, након давања дефиниције придева задњи и последњи: „Свеједно је, с обзиром на то да се разлика у значењу с временом изгубила, да ли ћете рећи да сте у задње (= последње) време необично вредни, да увек потрошите задњи (= последњи) динар на весеље...
Употреба ова два примера, дакле, остаје на вама. Језик се мења, развија и увек је у складу с навикама говорника. Јасно вам је, ако се ослањате на своје језичко осећање, када је је могуће употребити само задњи, а када само последњи. У свим осталим случајевима разлике нема.”
Идентично становиште налазимо и у Српском језичком приручнику који поред Клајна потписују и Павле Ивић, Митар Пешикан и Бранислав Брборић. 

3. У претходном поглављу навели смо осам изузетно значајнијих српских лингвиста. Сасвим сигурно ни то није довољно. Ево цитата и из актуелног правописа (Правопис српскога језика, Матица српска, 2010. године):
задњи у значењу последњи није погрешно. Исто становиште заступа и „Правописни речник српског језика” Милана Шипке (2009) и онлајн Правописни речник Милорада Симића (2012).

4. Уколико бисмо ограничили значења речи на само једно, језик би толико осиромашио да би био практично неупотребљив. Узмите било који текст и замислите да нека реч може да има само једно, рецимо оно прво значење из речника. Скоро да нема ниједног придева, именице или глагола у српском који имају само једно значење. Најчешће их имају између три и пет, а неки и преко двадесет. Замислите да лаган осим лак не може да значи и спор. Замислите да тежак осим "оног који има велику тежину" не може да значи и непријатан, неугодан, болан, тужан, суморан... Замислите да час може да значи само трен, тренутак, а не и сат.
Оваквих примера има милијарду, али из неких разлога је само легенда о принчевима Задњем и Последњем ушла у народно предање.

КОНТРААРГУМЕНТИ

Људи који тврде да задњи не може значити последњи практично немају аргумената, али као што то и иначе бива кад се брани нека недоказива теза, они њима нису ни потребни. Понавља се само: НЕ МОЖЕ! Ту је крај аргументације, иза којих обично следи нека врцава примедба о последњем седишту у ауту, последњим ногама коња, последњим вратима или предњем времену, предњем моменту и слично. 

Будући да данас на интернету постоји небројено много група и форума (од којих неки имају на десетине хиљада чланова), ово питање се поставља свакодневно, а последња линија одбране легенде о временском и просторном принцу не мења мишљење из простог разлога што га је немогуће променити, као што је некад било немогуће убедити људе да Земља није центар Галаксије и да се она врти око Сунца а не обрнуто.
Ово је борба с ветрењачама, макар у овом историјском тренутку, али можда једног дана неће бити. Можда ће једног дана стасати генерације у којима ће критички став победити и кад ће родитељи, учитељи, наставници и професори почети децу да уче научно доказаним чињеницама и кад легенда постане легенда, а не истинита прича.

Павле Ћосић

(Аутор није докторирао на Мегатренд универзитету)

Kratko pamćenje i nezahvalnost i srpsko kukanje kad mu nije vreme

Seća li se neko 2006 ili 2007. goidine u Srbiji? Nisu bile tako davno. Pre 7-8 godina. Seća li se neko kako se tad živelo, kolike su bile plate? Seća li se neko da je tih godina, četiri godine zaredom, Srbija beležila rekordan rast proizvodnje u Evropi? A sećate li se kako su tad svi kukali kako se loše i nepodnošljivo živi, dok je Peščanik na sve strane brujao da živimo u najgoroj zemlji na svetu, da nam jedino preostaje da se iz nje iselimo i iz inostranstva je pljujemo kao nešto najodvratnije na svetu. Ili da se prosto ubijemo, jer ako nam je dobro, onda ništa...
Ovih dana je napadnut sajt Peščanika što je bio povod za uzbunu. Ceca je primetila da u Srbiji ima cenzure.
Da li se neko seća da smo u to vreme bili šampioni u proizvodnji malina i šljiva?
Seća li se neko da su tad mediji bili potpuno slobodni? Da su čak i RTS i Politika bili izvor objektivnih i tačnih informacija? Čak i Pink! I da je jedino B92 imala strogu cenzuru i kontrolu?
Sećate li se da nije bio nikakav problem kupiti neki nov deo garderobe. Cipele ili farmerke na primer? Moglo se i u restoran, a i taksijem se često išlo.

Da li primećujete kako se danas živi? Znate li kolike su danas plate? Sećate li se kad ste poslednji put sebi nešto kupili a da nije bilo neophodno? Sećate li se kad ste poslednji put bili u prilici da jedete meso ili ribu?
Ne sećate se. Ni jednog ni drugog.
Naravno, zato što je to u našem mentalitetu.
Isto tako, u nacionalnom sećanju je uklesano da se najbolje živelo upravo onda kad se živelo najgore. Osamdesetih godina prošlog veka koje su obeležile opšte nestašice svega i prva hiljaduprocentna inflacija (1989) posle Drugog svetskog rata u Evropi. Istina, imali smo mi i veću inflaciju (1993), ali nje se makar neko seća.
A šta nam je falilo kad nam je bilo dobro? S kim smo se to poredili? S Nemcima? Švajcarcima? A jesmo li mi ikad želeli da živimo kao Nemci? 
Nismo. 
U našoj prirodi je da se živi opušteno i bez mnogo briga, lomova i bez mnogo zahteva. Mi smo ne mnogo vredan južnoevropski narod koji voli da se veseli i ima dovoljno. Oni koji hoće preko dovoljno, obično nisu normalni.
Onda je došla 2008. sa navodnom globalnom krizom koja je, eto čuda, pogodila praktično samo nas i koja je ispraćena nezapamćenom demokratskom pljačkom. Gotovo da nema funcionerčića DS-a koji se za te četiri godine nije obogatio. 
Ljudima se smučilo pa izabrali još veće zlo.
Evo nas sad sa Vučićem, Dačićem, Nikolićem, Stefanovićem nekim tamo Malim i ostalima koje su doveli stranci da nas potpuno ruiniraju, priznaju Kosovo, i pride nas lepo uvedu u NATO da imamo gde da ginemo. I ovako imamo gde da ginemo, ali njima treba još.
A i ovi moraju da se nakradu, ali nemaju više odakle. Nije lako krasti od sirotinje, mada njima i to nekako polazi za rukom.
Ali dokle će to moći?
Sećamo li se uopšte šta je bilo juče i znamo li šta će biti sutra?
Ne sećamo se i ne znamo.

Како „Е-новине“ организују хајку на људе: Фашистички позив на линч

„Можда је неком нејасно зашто би популарну Нату неко убијао баш због овог више него очигледно шаљивог текста, а не због озбиљних саопштења која је она раније као директорка Фонда потписивала, и која су била неупоредиво гора и срамнија од ове шале“

На порталу „Е-Новине“ који уређује и пише скоро све текстове Петар Луковић звани Пера Етикета, у понедељак 16. јула 2013. године освануо је отворени позив на линч потписника ових редова, који је и раније у круговима блиским самозваној „Другој Србији“ проглашаван за фашисту. У овом тексту је назван нацистом.

Али то, наравно, није све. Луковић у свом препознатљивом маниру, у текстовима које штанцује свакодневно и који су сви од слова до слова скоро потпуно исти, и који у свакој реченици морају да садрже реч фашизам и његове деривате у виду разних придева, прилога, заменица, бројева и речца, као да је то неко правило, не зауставља се само на томе.

Као повод за овај текст послужио је телефонски позив Наташе Кандић, бивше директорке Фонда за хуманитарно право, у којем га је она замолила да својим бритким стилом реагује на лажну вест објављену у сатиричној рубрици у „Печату“ под називом „Агенцијске вести по избору Павла Ћосића“. Ова рубрика излази око четири године и појављује се у сваком броју овог магазина, док блог „Бе92“ који се бави пласирањем лажних вести постоји безмало осам година. Зашто је Луковић позван да организује линч на Павла Ћосића баш због овог текста, није тешко закључити. На мети сатире нашла се госпођа Кандић која је претпоставила да ће због овог текста неко да је убије (а Луковић врцаво додаје „или макар силује“, ваљда алудирајући на њен физички изглед). Међутим, можда је неком нејасно зашто би популарну Нату неко убијао баш због овог више него очигледно шаљивог текста, а не због озбиљних саопштења која је она раније као директорка Фонда потписивала, и која су била неупоредиво гора и срамнија од ове шале. Зато што је та саопштења потписивала она сама, а ово је писао неко други, па пошто та братија није у стању да истрпи ни најмању шалу на свој рачун, обрачунава се најтежом артиљеријом, управо својственом фашизму и нацизму: лепљењем етикета, позивањем на мржњу и на линч. То је класична хајка на људе какву Наташа Кандић и Петар Луковић спроводе већ деценијама, а да им у граду у којем живе није пала длака с главе. Напротив, сетимо се како се Наташа Кандић хвалила што је развалила шамарчину неком косовском Србину на неком митингу пошто се и он усудио да се нашали на њен рачун. И то није све, у изјави за медије поводом тог шамара изјавила је јавно да је поносна на то што је ошамарила фашисту!

Но, да се вратимо на Перин текст из Е-новина. Ево шта још пише о Павлу Ћосићу у њему: „Фашисти разних боја и облика постали су врло нервозни (чист дадаизам! прим. П. Ћ); у занимљивом политичком тренутку након потписивања Бриселског договора и добијања датума за преговоре за улазак у ЕУ – остало им је само да бацају дрвље и камење на своје идеолошке непријатеље, служећи се оним што најбоље знају: подметачинама и лажима“. То је поднаслов овог текста који се иначе зове „Фашистички позив на линч Наташе Кандић“.

Пера ладно мисли да смо добили датум за преговоре! Да ли мисли или сеје лажи, друго је питање. Пре ће бити да је ово друго, али о новинарској етици Пере Луковића не би требало посебно говорити.

Даље: „Тако се пре неколико дана на страницама ултранацистичког тједника ‚Печат‘ (чији је главни уредник Милорад Вучелић, некадашња десна медијска рука Слободана Милошевића) појавио текст који би теоретски требало да буде хумореска/козерија или десничарска сатира, потписан од стране несрећног Павла Ћосића, самозваног књижевника, који је уобразио да је духовит. Преносимо, у оригиналу, ову фашистичку пошалицу, са ‚Печата‘.“

Испод текста из „Печата“ иде фотка Павла Ћосића скинута са Интернета (а да све буде апсурдније, ова фотографија је снимљена приликом једне хуманитарне еколошке акције у Обреновцу), а испод фотографије очекивани потпис за слику: Нациста који верује да је духовит: Павле Ћосић, аутор СС-пошалице.

Пера Етикета наставља, пошто ово очигледно није довољно, ваљда је Ната наручила одређен број словних знакова: „Опште познато правило да националисти, нацисти, вајне патриоте, десничари и фашисти с четничким префиксом – баш нису у љубави са интелигенцијом, показало се оног тренутка кад су, поверовавши у лаж, почели да шаљу коментаре, уверени да је ова кретенска хумореска – гола истина.“

Морамо се запитати зашто Пера баш толико инсистира на фашизму и нацизму. Некад, до пре само годину дана, он је ове атрибуте користио само једном у свакој реченици, а из овог текста видимо да и у најкраћој реченици он то користи најмање два пута. Логично, пошто су те етикете, као и све друге, склоне инфлацији. За годину дана можемо очекивати да ће се појављивати практично само ове две речи у свим текстовима. Отприлике овако: „Нацистички фашиста четничких боја склон нацизму и фашизму који се на клерофашистички начин понаша у маниру нацизма са фашистичким предзнаком, доказани нациста Тај и Тај, имао је данас фашистичко-нацистички сомнабулни вербални нацистички инцест“.

Мислим да одговор на ово питање зашто Пера толико инсистира на нацизму није тежак. Замислимо да је данас 1941. година, да Хитлер са својим супериорном војском хара наоколо са својим јаким савезницима Италијом и Јапаном под паролом „Уједињена Европа“. Србија потписује Тројни пакт, избија државни удар, краљевска породица бежи у Лондон и Србија је окупирана. Шта мислите, на чијој страни би били Петар Луковић и Наташа Кандић? На страни моћне Немачке или на страни отпора окупацији мале Србије у којој махом живе Срби? Да ли би Пера и Ната били Отписани или нам је лакше да их замислимо у влади Милана Недића као министре за информисање и правосуђе? Мени лично није тешко да их замислим ни као управнике логора на Бањици.

За крај, кад већ после толико година, макар и на овакав начин ступам у контакт с Пером, желим да му поручим да ми још увек дугује хонорар од последњег броја почивше „X Забаве“, а и кад смо већ код силовања, да га подсетим да је Нела Шукара месец и више дана пролазила кроз пакао после Периног покушаја да је силује у закључаној просторији у редакцији „X Забаве“.

Фонд за хуманитарно право

Писмо и саопштење о заблудама

У магазину „Печат“, у броју 276, од 12. јула 2013. године, у рубрици Агенцијске вести по избору Павла Ћосића, објављен је текст под називом „Фонд за хуманитарно право осудио хуманитарну акцију Новака Ђоковића“, аутора Павла Ћосића. Фонд за хуманитарно право (ФХП) истиче да се у целости ради о измишљеном тексту, те да саопштење на које се аутор позива ФХП никада није објавио.

ФХП напомиње да магазин „Печат“ ни у једном делу рубрике Агенцијске вести по избору Павла Ћосића не упућује да се ради о измишљеним информацијама или сатири, чиме уредништво овог магазина своје читаоце свесно доводи у заблуду. Објављивањем измишљених информација које дефамирају појединце, магазин „Печат“ је прекршио више одредби Закона о јавном информисању.

Писмо упућено Милораду Вучелићу, главном уреднику листа „Печат“, 15. 07. 2013