Da ne bude zabune, ogromna popularnost emisije „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ je nesporna jer je duhovita. Sam Kesić je odličan voditelj, umereno ozbiljan, umereno neozbiljan, majstor za grimasu i geg i izuzetan smejač. Znamo Kesića odavno sa televizije dok je još radio parodiju na Dnevnike i po drugim uracima. Ova emisija dodatno je pojačana jakom produkcijom i društvom takođe dokazanih i vrsnih satiričara iz Njuz Neta. Nije teško zaključiti da na ovim emisijama radi uigran tim i da je skoro svaki sekund izračunat unapred napisanim scenarijem, da improvizacije ima vrlo malo i da su čak i gostima ponuđeni odgovori (ako već ne mogu sami nešto smešno da smisle). Sve cakum-pakum. Kritika vlasti je naizgled neumoljiva. Blamovi političara, naročito gospodara Vučića, isplivavaju na površinu za široke narodne mase i ne ostaju zatvoreni unutar društvenih mreža na internetu. Uverili smo se i na izborima da te grupe još uvek ni iz daleka nemaju toliku snagu koliku ima televizija, pa čak i internet portali. Armija SNS botova svojim dirigovanim komentarima očigledno ima uticaja na biračko telo na vesti koje su ionako već cenzurisane. Hvalospevi o veličini i snazi Aleksandra Vučića toliki su da su smešni koliko i sam Kesić.
Pa kako onda da ova emisija, za razliku od npr. „Utiska nedelje“ nije ukinuta? Zbog svog uticaja? U to je teško poverovati jer "Utisak" ima i neuporedivo veću tradiciju i uticaj.
Razlozi očito leže negde drugo. Da li ste primetili da vam u ovom programu nešto smeta ili da nešto ne štima? Ko god se bavio satirom u životu, zna vrlo dobro da ona nikad nije neutralna, iako se ogromna većina satiričara kune da njima ništa nije sveto i da će ismevati svakog s političke i društvene scene. I svaku ideologiju i svaki medij i svaku organizaciju.
A da li je baš tako?
Naravno, Vučićevi blamovi u Feketiću, na Ubu, sve one patetične izjave uz šmiranje na sednicama u direktnom prenosu za vreme poplava, veličanje svoje sopstvene ličnosti do kompletnog neukusa, demagogija kojoj se kraja ne vidi, sve je to smešno samo po sebi, a kad se još stavi u odgovarajući burleskni kontekst i komentar, stvari postaju urnebesno smešne do nivoa upišavanja u gaće, naročito kad je tu i publika sklona da prasne u smeh i kad nešto nije baš toliko duhovito. Isto važi i za aferu sa doktoratima na Megatrendu i drugim univerzitetima za koje se ne zna ni da li postoje, Dačićeve vesele skečeve s pevanjem ili na engleskom, kišu na vojnoj paradi sa našminkanim tenkovima i topovima iz Drugog svetskog rata, sva tri "miga" kojima raspolaže Vojska Srbije, Nikolićevo slepstik ponašanje pred Putinom, njegove urnebesne izjave poput one tarabićevske sa žutim ljudima koji se kupaju u Moravi, fondaciju njegove supruge za prikupljanje para za bunde i skupa putovanja, Velju Ilića i njegove sprave koje one to rade onako, Beograd na vodi, Verbić, Vulin, Stefanović, Mali, Udovički i njihovi dragulji od izjava... Spisak je beskonačan. Pored ovakvih političara, satira nam gotovo nije ni potrebna. Smešno je, zaista nema dileme, ali šta tu nedostaje?
Nedostaje suština. A suština je da su se Vučić i Nikolić domogli vlasti uz pomoć Amerike i EU u cilju potpunog uništenja Srbije. Da li možete da zamislite da se u Kesićevoj emisiji kritikuje politika EU prema Srbiji? Možete li da zamislite sprdnju na neku od brojnih izjava stranih diplomata koji nam otvoreno govore da zapravo nikad nećemo ući u EU dokle god ne ispunimo najneverovatnije uslove na svetu? Šta je s prodajom zemlje strancima? A šta ćemo s Briselskim sporazumom? Da li je preko ove emisije javnost mogla nešto da sazna kakvi su planovi za Vojvodinu? I, na kraju, a to sad ispada i za ovaj tekst ekstremno i zbog čega će mi Vučićev nezvanični portparol Pera Budala ponovo zalepiti etiketu kleronaciste ili čega se već seti u datom trenutku - zabranjena reč Kosovo!
S druge strane, neće proći nijedna emisija da se ne spomene umirovljeni političar Vojislav Koštunica. Zašto je sad on toliko aktuelan kad se u javnosti i ne pojavljuje? Jednostavno, za ekipu iz „24 minuta” on predstavlja oličenje euroskeptika, najveće pošasti koja preti režimu Aleksandra Vučića. Trn u oku je naravno i njegov imenjak Šešelj. Posle 12 godina iscrpljivanja u Sheveningenu, i on je zaslužio da bude ismejan jer se i sam ismevao lažnim diplomama svojih nekadašnjih partijskih pulena. Nevolja je što je i on euroskeptik, što je zapravo eufemizam. On u zemljama EU vidi neprijatelje. A s tim se ne treba šaliti. EU i Amerika, za razliku od Rusije, su za ovaj program svetinja. Pa ni Pajtonovci na televiziji nisu smeli da ismevaju crkvu. Mogli su tek kad su počeli da snimaju filmove i to su radili kao pušteni s lanca. Možda nam se posreći da i Kesić snimi neki film, a tamo je cenzura neuporedivo manja. Mada još uvek ne kao u Britaniji sedamdesetih i osamdesetih.Ko su gosti u ovoj emisiji? Novinari "Danasa", "Vremena", "Peščanika" i tako neke javne ličnosti koje ne galame previše i vole da se šale, pa i sam Mićko, oličenje prolećnog smehotresa na srpskoj satiričnoj sceni, čovek koga prepoznajemo po neobično duhovitom projektu „One stvari”, a ponekad se nađe neko i iz same vlasti, za svaki slučaj. I vuk sit i ovce na broju.
Vlast nam je smešna, ova emisija je smešna i u to nema nikakve sumnje. Pa i ja se smejem. Ali mi ponekad bude tužno. Tužno kad se setim da su postojala vremena, i to ne tako davno, kad je postojala i druga strana političke satire. Ona koja je ismevala onu zvaničnu. Dvadeset četiri minuta je isto onoliko smešna emisija kao nekad časopis Ošišani jež, jer najsmešnije je kad ismevate nešto što deluje nedodirljivo. Naravno kad smo zastrašeni do kostiju. U takvoj situaciji i najmanji posprd na Vučićev račun deluje užasno hrabro, makar samo isekli neku od njegovih jadnih izjava tipa: "Moji roditelji su zbog mera štednje najgore prošli".
Hleba i igara, prijatelji. Nije Vučić tako glup kao što deluje. Eto zašto mu ne smeta i čak mu je potreban Zoran Kesić i ostali komičari.