Ukratko o pleonazmu

Pleonazam je reč grčkog porekla koja je u naš jezik došla preko latinskog - πλεονασμός odnosno pleonasmos i izvorno znači imati nečeg napretek, izobilje, višak. To značenje ima i danas, ali da bismo bliže objasnili šta je pleonazam, za početak bi bilo dobro reći šta pleonazam nije. Često ćemo čuti da su pleonastični oblici tipa MALA BEBA ili STARA BABA. To nisu pleonazmi jer i beba može biti velika, a ni baba ne mora biti stara. S druge strane, retko ko će registrovati kao pleonazam konstrukcije kao UBOJITO ORUŽJE ili DUVA VETAR iako je oružje uvek ubojito, a vetar nije vetar ako ne duva. Nema potrebe da ulazimo u to da li se ovde radi o ustaljenim izrazima ili o navici, ali u svakom slučaju, uočljiva je nedoslednost.
Obično se za pleonazam kaže da je pogrešan u gramatičkom smislu. To učimo od malih nogu još od predškolskog uzrasta. Međutim, gramatika ne poznaje kategoriju suvišnog, tako da iz ugla gramatike tu ne može biti greške. Na nivou jezika, pleonazam se može posmatrati samo iz ugla stila, i to dobrog ili lošeg, opet ne pogrešnog jer ni stil ne može biti pogrešan.
Stvari su već prilično zamršene. Stoga je možda najzgodnije rešenje (ali sigurno ne i najbolje), podeliti pleonazam na OSVEŠTENI i NEOSVEŠTENI. Neosvešteni bi bio onaj tipičan na koji smo navikli da dobijamo packe MALI + DEMINUTIV i VELIKI + AUGMENTATIV (MALA KUĆICA i VELIKA TORBETINA). Tu bi trebalo da spadaju i izrazi kao što su JOŠ UVEK, MALO-MALO i sl. Međutim, koliko god nam ovi oblici izgledali „neosvešćeno”, ne možemo ih nazvati nepravilnim, pogotovo zato što su ponekad prilično potrebni da bismo naglasili da je nečeg više nego što bi trebalo, da je nešto manje nego što je normalno ili da je nešto mnogo veće nego što možemo i da zamislimo. Na primer, mnoge bajke bi izbledele bez ogromnih džinova i sićušnih patuljaka. 
Takođe, pleonazam kao stilska figura je gotovo neizbežna. Evo primera stihova Tina Ujevića:
„I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran i očajan.”
Ukoliko bismo želeli da sledimo stav zagovornika da je pleonazam uvek pogrešan, ovog velikog hrvatskog pesnika morali bismo proglasiti nepismenim.
Na kraju, od svih pleonazama u srpskom standardu (samo srpskom, ne i u hrvatskom), jedino se oblik ČAK ŠTAVIŠE beleži kao nepravilan. Zašto baš ovaj, a ne neki drugi od MNOGOBROJNIH (evo još jednog), kao na primer OBADVOJICA ili VASCELI, nije jasno, ali je tako. 
Drugim rečima, zaključak je da pleonazam nikad NIJE POGREŠAN (istina, može biti suvišan i bespotreban i kao takav ružan, naporan i težak), osim u slučaju veoma čestog izraza ČAK ŠTAVIŠE.