Проблеми с лабелом

Лабе­ло је гене­рич­ки епо­ним који озна­ча­ва гро­жђа­ну маст у сти­ку и настао је од брен­да „label­lo” у вла­сни­штву немач­ке ком­па­ни­је Бајер­сдорф и који је први пут пред­ста­вљен 1909. годи­не. Код нас, тач­ни­је у СФРЈ, поја­вио се као лицен­ца почет­ком осам­де­се­тих годи­на 20. века у обли­ку који има и данас и нази­ва се "label­lo original" у пла­стич­ној амба­ла­жи и у обли­ку сти­ка, за раз­ли­ку од рани­јих гро­жђа­них масти које су се пако­ва­ле у пла­стич­не кути­ји­це и на уста су се нано­си­ла прстом. Лабе­ло је настао од ком­би­на­ци­је латин­ских речи labi­um (усне) i bel­lus (леп).

Језич­ка гру­па Наш језик 4. јуна 2017. спро­ве­ла је анке­ту међу чла­но­ви­ма да ли ову име­ни­цу дожи­вља­ва­ју као да је мушког или сред­њег рода. Резул­та­ти су након 24 сата испа­ли ско­ро пот­пу­но изјед­на­че­ни, уз бла­гу пред­ност мушком роду.

Ова­ко нео­че­ки­ван резул­тат има и сво­је обја­шње­ње, али пре тога да истак­не­мо да су се јед­ни чла­но­ви чуди­ли како неко уоп­ште може ту име­ни­цу дожи­вља­ва­ти да је мушког рода кад има наста­вак -о, док су се дру­ги ишчу­ђа­ва­ли како неко може мисли­ти да је сред­њег рода кад су је они увек чули да је мушког. И јед­ни и дру­ги има­ју при­лич­но јаке раз­ло­ге.

Лабе­ло је име­ни­ца прве декли­на­ци­је у које спа­да­ју и оне мушког и оне сред­њег рода, као извор (мушког рода) с нул­тим настав­ком и сло­во (сред­њег рода) с настав­ком -о. Овде не би било ништа спор­но и по том кри­те­ри­ју­му би лабе­ло био исто што и сло­во јер је твор­ба наизлгед иста. Међу­тим, она то није пошто је лабе­ло реч стра­ног поре­кла и овде нема гово­ра о настав­ку -о. Оно се ту зате­кло као и у мно­гим дру­гим речи­ма стра­ног поре­кла које се завр­ша­ва­ју на -о. као што су тор­пе­до, тор­на­до, кимо­но, ауто, либре­то, гето, вето, мото, сако, три­ко, рон­до, пси­хо, foto, solo, вео, роко­ко, биро, решо и мно­ге дру­ге, све одре­да мушког рода. Како пише у Нор­ма­тив­ној гра­ма­ти­ци срп­ског јези­ка под тач­ком 123. и насло­вом Име­ни­це са завр­шет­ком на само­гла­сник, где се наво­де име­ни­це мушког рода на само­гла­сник -о и -е и које су мушког рода, међу који­ма се наво­де махом властите име­ни­це типа Мар­ко, Миха­и­ло, Дани­ло, Ђор­ђе, Павле, Радо­је, Бор­нео, Гви­не­ја Бисао, Макао, Токио, Ромео, Хулио и сл, а томе се дода­ју и хипо­ко­ри­сти­ци на -ко типа поспан­ко, неста­шко, одр­пан­ко, пла­шљив­ко, чупав­ко уз напо­ме­ну да се никад не упо­тре­бља­ва­ју у мно­жи­ни, у настав­ку тек­ста се каже да се у тај тип про­ме­не укљу­чу­ју и горе­на­ве­де­не име­ни­це на -о мушког рода у јед­ни­ни, док су у мно­жи­ни нај­че­шће сред­њег рода. Овде тре­ба дода­ти да неке од ових име­ни­ца има­ју дужи­ну на зад­њем сло­гу те из тих раз­ло­га у декли­на­ци­ји задр­жа­ва­ју -о (сако - сакоа, три­ко - три­коа, решо - решоа, биро - бироа).

По овом кри­те­ри­ју­му онда нема сум­ње да лабе­ло спа­да у ред тих име­ни­ца и да је по тој логи­ци мушког рода.

Међу­тим, ту није крај јер про­блем пра­ви име­ни­ца вио­лон­че­ло (или скра­ће­но чело), тако­ђе стра­ног поре­кла, али одав­но при­хва­ће­на као име­ни­ца сред­њег рода, а упра­во она нај­ви­ше личи на лабе­ло, јер се не завр­ша­ва само на -о, него и на -ло, а при­том под­се­ћа на име­ни­це сло­вен­ског поре­кла, баш као и лабе­ло. Дру­гим речи­ма, мора­ли бисмо наћи име­ни­цу на -ло стра­ног поре­кла мушког рода како бисмо дока­за­ли да лабе­ло спа­да у гор­њу гру­пу име­ни­ца са завр­шет­ком на само­гла­сник и мушког је рода. Међу­тим, таквог при­ме­ра у јези­ку нема­мо, ако не рачу­на­мо гесло што је опет реч сред­њег рода и стра­ног је поре­кла, али чешког, дакле сло­вен­ског јези­ка, па се сто­га не може сма­тра­ти „пра­вом” име­ни­цом стра­ног поре­кла. Отуд и толи­ка кон­фу­зи­ја.

На кра­ју, име­ни­це лабе­ло нема засад ни у јед­ном нашем реч­ни­ку. Из раз­ло­га што је рела­тив­но нова, али делом и због про­пу­ста лек­си­ко­гра­фа, а можда и због диле­ме који би јој род доде­ли­ли. Уко­ли­ко је нова, сва­ка­ко нови­ја од аута или либре­та, логич­ни­је би било да буде мушког рода јер спа­да у речи стра­ног поре­кла на само­гла­сник прве декли­на­ци­је, али буду­ћи да је поло­ви­на говор­ни­ка већ дожи­вља­ва као име­ни­цу сред­њег рода, нај­тач­ни­је би било доде­ли­ти јој оба рода, и мушки и сред­њи, што не би био ника­кав пре­се­дан јер слич­них име­ни­ца стра­ног поре­кла мушког и сред­њег рода већ има­мо: ресто, тут­ка­ло или кило. Тако их макар реч­ни­ци беле­же, мада ће и у овим слу­ча­је­ви­ма јед­ни говор­ни­ци ове речи кори­сти­ти у сред­њем, а дру­ги у мушком роду. Нада­мо се да је ови­ме ова диле­ма реше­на и да ће ове опсер­ва­ци­је засно­ва­не на истра­жи­ва­њи­ма бити при­хва­ће­не. Дакле, лабе­ло и м и с, мада смо свесни да се многима ово решење неће допасти.