Језички митови се испредају као бајке, легенде, па чак и као
неке свете и непорециве мудрости. Оне имају и ту тежину. Кад једном у њих поверујемо,
а то се догађа још кад смо деца, тешко ће нас ико касније разуверити да нису истините
и да су нас целог чивота учили погрешно. Не тако давно се група младих лингвиста
са Института за српски језик изборила да у оквиру акције „Негујмо српски језик”
стави на плакате да ЦЕЛО ВРЕМЕ и ЗАДЊИ ПУТ
нису неправилни облици. Ово је изазвало безмали шок у јавности, поготово кад се
појавило и у штампи. Друштвене мреже су почеле да деле овај текст у неверици, језичке
групе и форуми су узаврели. Један од коментара оних који никако не могу да поверују
у ово био је: „Немогуће је и не уважавам никакву аргументацију кад су ме и у школи
и код куће учили да је то погрешно”.
Управо у томе и јесте највећи проблем с овим заблудама – што се уче у школи и то често и од професора српског којима је то струка, а и они су то научили у школи или код куће кад су били мали, него није имао ко да их демантује кад су дошли до факултета. Наиме, универзитетски професори ове проблеме сматрају неважним и углавном их заобилазе.
А како настају ове легенде? Углавном као и све друге, кроз народна предања, а преносе се доскочицама и узречицама. У оба наведена примера, наводе се доскочице као аргументација. За задњи пут се говори да не може тако да се каже јер не постоји предњи пут, а за цело време да не може јер време није неки предмет па да буде цело. Ево још неколико сличних доскочица које доводе до језичких митова и заблуда: Дрва се слажу, а људи су сагласни; Зечеви се деру, а људи вичу; Како може ужасно добро кад је ушас лош?; Не може пуно хвала јер нема празно хвала... Има их још много, али доста засад.
У свим наведеним примерима разлог настанка ових заблуда је у непонавању чињенице да скоро све речи имају више значења. Дакле, занемарује се постојање полисемије или вишезначности. Угледни лингвисти Лори Бауер и Питер Траџил у својој књизи „Језички митови” (1998) у првом поглављу ове сад већ култне књиге наводе управо овај проблем – занемаривање полисемије, под насловом Значење речи може бити само једно. Ето још једног мита у виду доскочице.
Цело значи исто што и читаво, па ако може читаво време, зашто не би могло и цело? Осим тога, за оне којима то није довољно, питање: Зашто може да се каже цео дан, целе ноћи, цео месец и целу годину а не може цело време? Убеђивање од стране угледних лингвиста да задњи у значењу последњи није погрешно, да се ради о уобичајеном преношењу значења, трају већ скоро читав век, али то ништа не помаже јер је народно предање увек јаче од свих аргумената. Да, дрва се слажу, али слажу се и људи ако су сагласни. Глагол слагати се такође има више значења, а ово за људе је чак и чешће у употреби и скоро да је невероватно да је и ова легенда заживела. Наравно да можемо да се слажемо поготово кад смо сложни. Зечја кожа се дере, да, али деру се и људи кад се наљуте или кад је то потребно због буке. И овај глагол има много значења и питање је зашто му је легендом ускраћена баш ова употреба. Ваљда се неком учинило да је непримерено да се људи деру. Наравно да може пуно хвала и чак је врло пожељно. Пуно овде чак и нема придевску него прилошку употребу тако да ово поређење с празним потпуно маши поенту и готово је несхватљиво да људи с дипломом то не примећују. Испада да не разликују врсте речи. Узгред, пуно значи исто што и много, тако да ни много хвала није погрешно, као што неки тврде. Ужасно леп погодак! Зашто не? Колоквијални говор и жаргон, али и стандардни језик, често се служе негативним значењима да би појачали позитивна. Исто као језиво лепе очи, или у жаргону изрази страва, мрак и лудило за нешто много добро. Али добро, ово не мора бити прихваћено јер жаргон није део стандардног језика. Само скрећемо пажњу како до ове појаве долази.
За крај, морамо се извинити свима онима које је овај текст изнервирао, ако су уопште стигли до краја. У реду, не морате да верујете да сте подлегли језичким митовима, знам да их је тешко избацити из главе и поверовати да су вас сви ти јаки ауторитети као што су учитељи, наставници, професори и родитељи целог живота наопако учили, али вас молимо да не понављате њихову грешку и да и ви своју децу учите погрешно.
Управо у томе и јесте највећи проблем с овим заблудама – што се уче у школи и то често и од професора српског којима је то струка, а и они су то научили у школи или код куће кад су били мали, него није имао ко да их демантује кад су дошли до факултета. Наиме, универзитетски професори ове проблеме сматрају неважним и углавном их заобилазе.
А како настају ове легенде? Углавном као и све друге, кроз народна предања, а преносе се доскочицама и узречицама. У оба наведена примера, наводе се доскочице као аргументација. За задњи пут се говори да не може тако да се каже јер не постоји предњи пут, а за цело време да не може јер време није неки предмет па да буде цело. Ево још неколико сличних доскочица које доводе до језичких митова и заблуда: Дрва се слажу, а људи су сагласни; Зечеви се деру, а људи вичу; Како може ужасно добро кад је ушас лош?; Не може пуно хвала јер нема празно хвала... Има их још много, али доста засад.
У свим наведеним примерима разлог настанка ових заблуда је у непонавању чињенице да скоро све речи имају више значења. Дакле, занемарује се постојање полисемије или вишезначности. Угледни лингвисти Лори Бауер и Питер Траџил у својој књизи „Језички митови” (1998) у првом поглављу ове сад већ култне књиге наводе управо овај проблем – занемаривање полисемије, под насловом Значење речи може бити само једно. Ето још једног мита у виду доскочице.
Цело значи исто што и читаво, па ако може читаво време, зашто не би могло и цело? Осим тога, за оне којима то није довољно, питање: Зашто може да се каже цео дан, целе ноћи, цео месец и целу годину а не може цело време? Убеђивање од стране угледних лингвиста да задњи у значењу последњи није погрешно, да се ради о уобичајеном преношењу значења, трају већ скоро читав век, али то ништа не помаже јер је народно предање увек јаче од свих аргумената. Да, дрва се слажу, али слажу се и људи ако су сагласни. Глагол слагати се такође има више значења, а ово за људе је чак и чешће у употреби и скоро да је невероватно да је и ова легенда заживела. Наравно да можемо да се слажемо поготово кад смо сложни. Зечја кожа се дере, да, али деру се и људи кад се наљуте или кад је то потребно због буке. И овај глагол има много значења и питање је зашто му је легендом ускраћена баш ова употреба. Ваљда се неком учинило да је непримерено да се људи деру. Наравно да може пуно хвала и чак је врло пожељно. Пуно овде чак и нема придевску него прилошку употребу тако да ово поређење с празним потпуно маши поенту и готово је несхватљиво да људи с дипломом то не примећују. Испада да не разликују врсте речи. Узгред, пуно значи исто што и много, тако да ни много хвала није погрешно, као што неки тврде. Ужасно леп погодак! Зашто не? Колоквијални говор и жаргон, али и стандардни језик, често се служе негативним значењима да би појачали позитивна. Исто као језиво лепе очи, или у жаргону изрази страва, мрак и лудило за нешто много добро. Али добро, ово не мора бити прихваћено јер жаргон није део стандардног језика. Само скрећемо пажњу како до ове појаве долази.
За крај, морамо се извинити свима онима које је овај текст изнервирао, ако су уопште стигли до краја. У реду, не морате да верујете да сте подлегли језичким митовима, знам да их је тешко избацити из главе и поверовати да су вас сви ти јаки ауторитети као што су учитељи, наставници, професори и родитељи целог живота наопако учили, али вас молимо да не понављате њихову грешку и да и ви своју децу учите погрешно.
Објављено у часопису „Језик данас” марта 2016.
