Humor nižega reda – istorijat, značenje i definicija

Specijalna plaketa za ispoljavanje humora nižega reda i koju ne može osvojiti svak

Ovaj termin iz naslova je kao i većina velikih izuma nastao slučajno. Ja zapravo i ne znam kako je do njega došlo, ali sam čuo za njega preko upotrebe koja se koristila u nekoj ekipi. Zapravo ne znam ni na šta su oni tačno tada mislili pod tim terminom, ali znam kako sam ga ja razumeo. Kao humor onih nekih mediokriteta koji koristeći ga po svaku cenu pokušavaju da skrenu pažnju na sebe, dok se na samu duhovitost ne obaziru jer oni zapravo nemaju smisla za humor. Kasnije će se ispostaviti da i nije baš sasvim tako nego da je HNR više stil života.
Taj humor ćemo najpre primetiti kod ljudi koje slabo poznajemo i koji nas pri samom upoznavanju upoznaju sa vicevima koje su čuli u skorije vreme, a neće se libiti ni da nam ispričaju i neke starije ako ne prestanemo iz pristojnosti da se smejemo na ove novije, jer su i ti najnoviji uglavnom jako jako neduhoviti. Nasuprot njima stoje ljudi koji nikada ne pričaju viceve i često kažu da to ne rade zato što ne umeju. Kažu: "Ja ne umem da ispričam vic". I kod njih se zapravo često radi o pomanjkanju smisla za humor. Ali vratimo se na ove prve koji na humoru insistiraju. To su ljudi koji se popularno nazivaju šalci ili šaljivdžije, ali nisu svi oni isti. Ima šaljivdžija koji imaju smisla za humor i koji su zaista duhoviti, umeju da prepoznaju situaciju i izvuku iz nje ono što je u njoj smešno. Nasurpot njima, šaljivdžije po svaku cenu, da ih tako nazovemo, to su oni koji u bilo kojoj neformalnoj situaciji neće propustiti priiku da kažu nešto "smešno". 
Sad smo već blizu definicije humora nižega reda (ovo a u nižega je veoma bitno za ovaj termin jer je cilj da taj pojam zvuči što zvaničnije). Haenerovci (ovo je moj termin) su postali naročito popularni na jezičkoj grupi Naš jezik krajem prošle 2025. i početkom ove 2026. godine tako što se grupa iz statusa privatne zahvaljujuću Fejsbukovim izmenjenim algoritmima vratila na status javne. Sam Fejsbuk je napravio algoritam tako da sve što osvane na toj grupi u početku ima potencijal da postane viralno. I tako se dogodilo da se za tih 2-3 meseca broj članova zahvaljujući viralnim objavama poveća za oko 3000 članova, a to su sve samo haenarovci jer je Fejs gurao objave na način da ih vide oni koji su inače sveprisutni na grupama kao što su Samo Smeh Srbina Spasava:), Smehom do suza 🤣, Samo smeh i zabava ;), 🤣Smeh, smeh i samo smeh🤣 i sl. a to su grupe koje jako liče na one knjižice koje su se devedesetih i početkom dvehiljaditih prodavale na ulici tipa: "1000 viceva o plavušama"; "1000 viceva o pandurima"; "Muho i Haso u vicu" i sl. Ima takvih knjžica još uvek i neki ljudi to zaista kupuju i zaista im je smešno. A neki verovatno imaju čitave kolekcije takvih knjiga koje koriste u kontaktima sa drugim ljudima, a oni s manje sreće i za zavođenje.

Primer jedne male biblioteke knjiga sa vicevima

Imao sam i ja kao klinac jednu takvu koja se zvala „Vic naš nasušni", a pošto sam voleo viceve kao mali (a volim ih i sada, samo što se od njih traži da budu smešni), oduševio sam se kad sam je se dočepao, a dočepao sam je se, i toga se sećam, tako što sam je iskopao iz nekog budžaka u kući, što znači da se tu verovatno zatekla od prethodnog vlasnika tog stana ili da je neko od podstanara ili sustanara tu ćušnuo jer ga bilo blam. I krenem da čitam kad ono tuga božija. Ne možeš se nasmejati sve i da hoćeš. Moja keva je imala teoriju da je to zbog toga što napisani vic ne može biti tako smešan kao onaj koji se ispriča. To je valjda trebalo da bude kao neko opravdanje za viceve generalno, ali iako u tome ima nešto istine, ipak nije to. A u to sam se uverio 100 puta onda kad su vicevi počeli da se šire preko interneta, pisanim putem, a ne usmenim preko telefona ili u društvu. Još sedamdesetih godina se znalo da novi vic obiđe zemaljsku kuglu za 24 sata. Danas dobar vic koji važi na globalnom nivou sigurno obiđe planetu i puno brže, a to zamo i po viralnim mimovima i videima kao što je bila ona devojka koja je novinarki Informera rekla „Šta te boli kurac kako se ja zovem?" preplavilo sve društvene mreže do te mere da je to bilo praktično u svakoj objavi, pa je to cela Srbija zajedno sa regionom videla u roku od svega sat vremena. Onaj ko je to podelio posle par sati znači da nije u toku i to više nikom nije bilo smešno jer su svi videli po sto puta. I sad zamislite da vam neko ispriča vic iz sedamdesetih očekujući da vi za njega niste čuli ili da jeste, ali da vam svejedno bude smešan. A dešava se i to prilično često. Neki vole i da slave godišnjice od nastanka nekog vica pa onda taj isti koga su se setili kad su ga prvi put čuli tamo negde 1976. tog dana ispričaju stotinjak puta i svaki put im bude smešno. A humor zastareva. Da, zastareva, i to je opštepoznato. Uvek će se neko naći da kaže da to nije tačno, ali ajde da vidim onog kome će dana biti smešna neka starogrčka komedija. A to su tada bile komedije humora višega reda. Danas humor višega reda ili glupi humor mogu da opstanu, ali ne više od 100 godina. A vicevi i najvišega reda prestaju da budu smešni već posle jedne sedmice. Jer takva je logika vica. Oni su smešni samo prvi put. Dobro, ima specifičnih viceva, onih koji dugo traju i traže veštinu prepričavanja i koji mogu da budu smešni i više puta, zavisno od interpretacije. U njih spada čuveni vic o sarmi. Taj vic je toliko specifičan da nekima uopšte nije smešan ni u jednoj varijanti, a preneti ga pisanim putem je prava umetnost. 
Nego da se načas vratim na monografiju „Vic naš nasušni”. Tada smo konstatovali da se u toj zbirci od najmanje 1000 viceva našao i jedan koji smo ocenili kao: „Nije ovaj tako loš”, i sećam ga se još uvek. Ovako ide i zvao se "Sahrana" jer vicevi u tim zbirkama imaju i imena, kao i nekad vicevi u Večernjim novostima.

Sahrana
Zove jedan čovek svog prijatelja telefonom i kaže:
– Da li je Pera tu?
– Nije, otišao je na sahranu – odgovara mu kućna pomoćnica
– A kada će se vratiti? – upita čovek.
– Ta neće se ni vraćati – na to će kratko kućna pomoćnica.

Primetićete da su didaskalije u ovim vicevima veoma važne, a pogotovo ovaj efekat "na to će". Ima i danas sajtova tipa vicevi.com, odnosno www.vicevi.com i sličnih. Ne bih vas time smarao jer mislim da ste shvatili poentu. Nije dovoljno ispričati vic pa da nešto bude smešno. Isto važi i za prigodne dosetke. Na primer, evo sad kad je opet aktuelan Iran, mislite da nema onih koji će na svako spominjanje Irana upitati: „A je l' se kaže Iran ili Irak?”. Ima ih još kako i to će uvek izgovoriti uz šeretski osmeh, apsolutno ne sumnjajući ni najmanje da je to prestalo da bude smešnoj još tamo negde 1992. kad se neko prvi dosetio te fore. To je ona dosetka koja je dosedna već kad je drugi put čujete i onda budi spontanu reakciju tipa: „Znam, čuo sam”, ali kad neko to izgovara po automatici, to može da izazove samo i jedino sažaljenje. 

Treba još za svaki slučaj reći šta humor nižega reda nije, a mnogi misle da jeste. Tu ne spadaju takozvane glupe fore, glupe šale i glupi vicevi. To je drugo. To se zove prizemni, glupi humor i ima za cilj da nas nasmeje na jeftine fore koje uvek pale. To je ono kad ide čovek ulicom i odjednom padne na nos. To je uvek smešno i uvek pali. Mada nije uvek lako razlučiti to od humora nižega reda, to moramo ostaviti osećaju.
Tipična šala nižega reda je baš ovo sa Iranom i Irakom. Ona sadrži sve elemente humora nižega reda, a to su:
– ofucanost (dosetka mora da bude jako, jako stara i da svi znaju za nju, a da onaj koji je izgovara bude ubeđen da niko za to nije čuo ili da su čuli samo neki, ali da to nije bitno.
– osrednji, mediokritetski humor (ovo podrazumeva da šala ne sme da ima nikakve elemente višega reda, što isključuje bilo kakvo razmišljanje, udubjlivanje ili neko sveobuhvatnije znanje.
– elitizam (humor nižega reda to nije ako nema nečeg elitističkog u sebi, a to znači da podrazumeva da onaj koji koristi taj humor stavlja sebe iznad drugih, iznad onih koji ne znaju ko su Tolstoj i Dostojevski pa onda neće razumeti foru kad kažeš Tolstojevski pošto je ta šala rezervisana samo za one koji vrlo dobro znaju razliku između Tolstoja i Dostojevskog. Isto važi i za Iran i Irak. Ipak nam je potrebno predznanje, jedna visokocenjena pretpostavka da tu foru pričamo onima koji zaista znaju da postoje dve različite države koje se samo slično zovu. 

Primer plakete za ispoljavanje humora nižega reda grupe Naš jezik

Razume se, haenerovci obožavaju emotikone, naročito ove koji pucaju od smeha i rone suze, tako da će u slučaju kad elitistički nekom upućuju zamerku da se rečca "li" piše odvojeno od druge reči, a naročito ako tvori upitnu zamenicu "da li" setiti Salvadora Dalija jer oni znaju za Dalija, za razliku od onoga koji "da li" piše spojeno. A to što ni oni sami ne znaju ništa o Daliju, to nema veze (Jedna mi se tim povodom pohvalila da je bila u Dalijevom muzeju u Barseloni. Očito je pobrkala Dalija i Gaudija, a posle se vadila da je to kao bilo namerno, da je bila fora, ali teško da je mogla biti jer se ture u Barseloni učuđuju u Fugueras gde se zaista nalazi Dalijev muzej i taj izlet se podrazumeva jer je na samo sat vremena autobusom). Čuli su za njega. Ta fora isto ispunjava sve preduslove šale tipične za humor nižega reda, a to su ofucanost, mediokritetstvo i elitizam.
Ali da ne bude zabune, haenerovci nisu nikakva posebna kategorija ljudi. To što se služe takvim šalama ne govori ništa o njima. Njih ima u svim društvenim slojevima, mogu biti i jako glupi i jako pametni i osrednje inteligencije. Ništa ne govori o njima ni na nivou vere, nacionalne pripadnosti i boje kože (ako sam zaboravio još neku od ovih floskula, izvinjavam se onima koji i dalje žive u 1990. godini). Ima ih svuda. Negde su, doduše, kulturološki gledano, prisutniji. To obično važi za sredine u kojima humor i nije nešto na ceni, ali to je opet zbog specifičnih kulturoloških i društvenih okolnosti. Takve sredine razumeju humor koji dolazi spolja, ali nisu u stanju same da ga artikulišu i stvore, odnosno iznedre. Drugim rečima, HNR ništa ne govori ni o sredinama u kojima je prisutniji.
Jedino što je zajedničko za haenerovce je to što neke ljude, a ja spadam među njih, jako nerviraju. I to je sve. Dakle, HNR ne govori ništa o ljudima koji ga koriste, ali govorio o onima koji na njega reaguju. I to je jedna tužna istina. Uvek nagrabuse oni najbolji.