Павле Ћосић – биографија
Павле Ћосић је српски лингвиста, писац, лексикограф и издавач који већ више од три деценије покушава да докаже да је језик сувише занимљив да би се свео само на правила.
Почетком деведесетих година, затекао се у Трсту, где је, бежећи од ратне мобилизације, одједном добио оно што већина људи никада нема – превише времена. Уместо да га потроши на чекање да се историја смири, почео је да ради оно што ће обележити велики део његовог живота.
Док је учио италијански, открио је да тај језик, као и енглески, има савремене тезаурусе, а српски нема. Пошто му је такав речник био потребан за експериментално писање, али и за сасвим обична писма пријатељима, одлучио је да га направи сам. Тако је 1992. године почео рад на Речнику синонима, који ће много година касније постати најобимнији српски тезаурус. Није још био дипломирао јер су га ратне године одвојиле од факултета, а и изгубио је другу годину јер није дао услов.
У исто време, не желећи да семинарски рад сведе на преписивање литературе, изабрао је једну од најтежих тема из фонологије – алтернацију о : е – и анализирао је готово искључиво сопственим радом, полазећи од језичких примера и знања из фонетике и фонологије. Професорка Јелица Јокановић је рад оценила као изврстан и, судећи по начину стилу, закључила да је аутор сигурно студент књижевности, а не језика, искатавши да се такав таленат ретко среће и код оних којима је језик на првом месту, а нарочито ако је за рад коришћена само основна литература. А Ђосић тада заправо није имао ништа од литературе, па ни основне уџбенике, него их је само дописао на крају зато што је коришћена литература била обавезан део сваког семинарског рада.
Вратио се у Трст и тамо написао и дипломски рад, не знајући да је дипломски на Филолошком факултету у међувемену укинут па је тако сазнао да је дипломирао кад се поново вратио у Београд и да за тим дипломским није било потребе. Али ипак јесте јер је тај рад који се бавио жаргоном искористио за своја каснија научна истраживања.
Неколико година касније боравио је у Мексику, а потом постао лектор српског језика на Универзитету „Адам Мицкјевич“ у Познању. Пошто за напредније нивое није постојао одговарајући уџбеник, написао је „Српски за странце – Тестови, вежбања, игре“, приручник који је, захваљујући необичном приступу заснованом на хумору, пародији на уџбенике страних језика и језичким играма, остао један од најпознатијих уџбеника те врсте и више од две деценије после објављивања.
У међувремену је био и помоћник и заменик пирата у једној пиратској радионици на Вождовцу, а током служења војног рока радио је као свињогојац на војној економији у Словенској Бистрици. Захваљујући комбинацији тих података, његови студенти у Пољској једно време су били уверени да је непосредно пре доласка на лекторат радио као узгајивач свиња у Мексику.
Објавио је роман „Лепосава“, много стручних радова, више лингвистичких књига и штампани Речник синонима српског језика, а последњих година ради на његовом претварању у онлајн тезаурус са дефиницијама, кликтабилним синонимима и повезаним лексичким мрежама.
Они који га дуже познају знају да му је омиљена реченица вероватно: „Ако то већ не постоји, направићу сам.“
И, судећи по ономе што је до сада направио, није блефирао.
—
Мишко the Џипитијевић ✍️
Коментари
Постави коментар