Moj status zbog jednog spornog statusa

Izgleda da je došlo krajnje vreme da napišem šta se zaista dogodilo u vezi sa čuvenim statusom zbog kog sam preko noći postao opasan ludak, manijak, terorista, fašista, nacista, poremećena ličnost i, najvažnije, novinar „Pečata“. I dalje me prijatelji koje nisam skoro video pitaju isto pitanje, pa je ovo možda najbolji način da svima sve lepo objasnim, ali i onima koji o celom ovom nestvarnom slučaju znaju malo ili ne znaju ništa.

Bio je lep i prijatan letnji dan, 16. avgust prošle godine, nesrećne 2013. Jelena i ja sedimo na onoj lepoj terasi na Kališu ispod Pobednika i posle posla se odmaramo uz piće. Ćaskamo, veseli smo, pričamo o, tačno se sećam, Oktobarskom salonu i neostvarenom projektu „Korneta“ koji bi se zvao „Kuća kapitalističke strave“, po ugledu na scenu iz kultnog filma Petera Bačoa „Krunski svedok“. Zove me neko na mobilni s nepoznatog broja i nisam siguran da li da se javim, ali ipak mi je to ujedno i telefon od firme, pa moram. Razgovor teče otprilike ovako:

-      —   Da li je to Pavle Ćosić?

-       —   Ja sam. Izvolite.

-        —  Znači, vi ste stvarno Pavle Ćosić?!

-        — Da.

-        —  Ovde inspektor Cvetković. Gde se nalazite?

-        —  Na Kalemegdanu.

-        —  Znači, vi potvrđujete da ste Pavle Ćosić?

-        —  Da! Zašto me to pitate?

-        —  Zato što sam sad bio kod vas kući, niko ne otvara vrata, a imam nalog da vas privedem.

-        —  Da me privedete?! Zašto?

-        —  To su neke stvari koje nisu za telefon.

-        —  Dobro, i šta ćemo onda?

-        —  Doći ćemo po vas, samo mi recite gde se nalazite.

-        —  Na Kalemegdanu, na terasi ispod Pobednika koja gleda na Savu i Zemun.

-        —  Ali mi tamo ne možemo da dođemo kolima.

-        —  Dobro, doći ću ja gde mi kažete. Najbolje kod Pedagoškog muzeja. Znate gde je Pedagoški?

-        —  Ne.

-        —  Odmah pored Gradske biblioteke, izlazi na Parisku ulicu, kod ulaza u Kalemegdan.

-        —  Dobro, stižemo tamo za 10 minuta.

-        —  Nemojte za 10... Tek sam seo i naručio pivo. Može li za pola sata?

-       —   Moramo da dođemo po vas odmah, ali to je samo kratak informativni razgovor pa možete da se vratite.

-        —  Dobro, dolazim za 10 minuta.

Tu primetim da me Jelena gleda s neskrivenom zbunjenošću i nevericom, iz čega i ja napokon zaključujem da vodim jedan prilično neuobičajen razgovor za jedno bezbrižno letnje popodne.

-         — Čekamo vas tamo na ćošku za deset minuta. Požurite!

-        —   Doći ću što pre mogu.

Prekidam vezu i odmah mi ponovo zvoni telefon. Bane.

-         —  Jesu te našli ovi iz murije?

-          —  Jesu. Otkud ti u priči?

-         —  Prvo su zvali mene i nisu mi verovali da nisam ti. Jedva sam ih ubedio.

Dobro, to objašnjava onoliku sumnjičavost, a objašnjava i kako su me našli. Preko sajta „Korneta“, jer je Banetov mobilni tamo prvi na spisku. Ali šta sam ja kao izdavač, pisac ili lingvista zgrešio? Nije mi ni na kraj pameti. Isto to kažem i Jeleni i kud ćemo, šta ćemo, pokupimo se i krenemo prema izlazu. Usput razbijamo glavu šta bi moglo da bude. Ako je neki porez ili tako nešto, zašto bi slali policiju da me privede?

-         — Nemam pojma, Jelena, veruj mi. Ili je neka glupost ili je greška.
I zaista mi ništa ne pada na pamet. Jedino ako možda nije.... Tek tu na putu na sastanak s policijom mi proleti kroz glavu... Da nije nešto u vezi sa Fejsbukom. Ali šta?! Još uvek ne se ne pali lampica.

-         — A da nije prosto zbog neke neplaćene kazne? – predlaže Jelena. 

— Možda. Nemam pojma. I ja sam radoznao.

Nisam siguran da je iko tada slutio da Srbija ponovo polako tone u otvorenu tiraniju. Nisam ni ja. Imao sam vrlo pesimistične prognoze posle Briselskog sporazuma, ali nisam imao osećaj da je ta budućnost već uveliko počela.

 Nas dvoje se dogovorimo da izigravamo muža i ženu. Tako zaista i delujemo. Čak smo oboje nekako lepo obučeni, mada ne baš svečano jer ja nosim neke bermude. Stižemo do izlaza i vidimo parkiran neki stari BMW i ispred njega policajca u civilu. Jelena i ja se poljubimo kako i dolikuje i kažemo da se čujemo za pola sata. Ona je čak zapisala broj tablice za svaki slučaj.

Susretljivi inspektor Cvetković mi najpre pruža ruku, predstavlja se i vadi značku. Nisam je ni pogledao jer bi bilo još luđe i neverovatnije da čak nije ni policija nego neko zezanje ili otmica. Tako mu i kažem. I ulazimo u kola uz osmeh. Tu je i vozač. Počinjemo neobavezan razgovor o tome kako je lep dan i kako je šteta da sad ovako u petak pred vikend moramo u policiju. Svi se u tome slažemo i konstatujemo da će makar ova formalnost kratko trajati. Najzad pitam inspektora:

-
— Dobro, sad više nismo na telefonu. O čemu se radi?

-         — Ma neki status na Fejsbuku.

-         — Status na Fejsbuku?!

-         — Da, nešto za Vučića.

I tek tu mi sine! Fakat, pre 4-5 dana napisao sam šaljivi status da nudim 20.000 evra onome ko ubije Vučića. Deset soma unapred i deset po obavljenom poslu. Šta je tačno pisalo u tom statusu ne znam, jer sam sutradan kad sam se probudio i sam shvatio da je šala prilično neslana i odmah to obrisao. Sećam se samo da je bilo dvadesetak lajkova, ali i upozoravajućih komentara, ali se nisam zabrinuo jer koji bi moron tako javno tražio plaćenog ubicu za atantat? A i koliko čovek treba da bude retard da u to i poveruje?

Ipak, situacija još uvek deluje prilično benigno, čak veselo i pomalo zabavno. I šaljivo. Naš narod voli da zbija šalu i u najstrašnijim situacijama, pa kako ne bi i sad? Ja kažem da znam o čemu se radi, inspektor mi kaže da mu je sve jasno, da samo treba da dam izjavu i da smo gotovi za 15 minuta. Stižemo do zgrade SIV-a. Bivšeg. U tu ogromnu zgradu, o kojoj smo do malopre Jelena i ja razgovarali u kontekstu kako bi bilo super da se tamo održi Oktobarski salon, uselilo se Odeljenje za borbu protiv tehnološkog kriminala. Ili tako nešto. Ne u celu, naravno, nego u jedan njen sasvim mali deo. Nisam nikad bio u toj zgradi i zabavno mi je da je napokon vidim iznutra. Ko bi rekao da će se taj razgovor o SIV-u tako brzo realizovati?

Na ulazu stoji onaj aparat za otkrivanje metala, kroz koji normalno prolazimo iako sve pišti oko nas. Ipak, na portirnici sedi uniformisano lice koje se obraća pandurima koji me privode:

-         — Ne može, Cvetkoviću! Kako misliš da ovaj uđe u bermudama?

-         — Daj, pusti nas. To mi je ortak. A i nećemo dugo.

Ortak?!

Ali ovaj ne popušta. Pravila su pravila. Ovako sa strane ispada kao da policajac ne može da privede kriminalca ako je kriminalac u bermudama, ali nije u tome stvar. Cvetković je vispren čovek, znao je da nema posla s pravim kriminalcem te mi stoga nije stavio lisice na ruke, kako bi trebalo po pravilima. I ta rasprava traje dobrih 5-6 minuta. Ja sam već u fazonu „idem kući, neće da me puste“, ali napokon portir popušta pod ne sećam se kojim argumentom.

Ma ta zgrada stvarno obećava, ali ovo kako je uglavljeno ovo odeljenje je totalni krš. Ni policija nema para. Prostorije su pretrpane nekim izanđalim nameštajem iz sedamdesetih. Stolovi popucali, nameštaj od onog materijala koji se odavno više ne proizvodi, sav pocepan, one žućkastooker stolice s naslonom za ruke na okretanje iz koje viri sunđer. Na jednu od njih me smeste. Ostajem sam sa drugim policajcem, koji mi se nije predstavio ili mu nisam zapamtio ime. Počinjem da dajem izjavu. Svašta mi se vrti kroz glavu, ali kapiram da mi je najbolje da kažem istinu. Ili možda ipak ne? Prava istina je da sam bio mnogo očajan zbog tragične politike koju vode Vučić i Dačić, pogotovo zato što Vučić radi na totalnom gušenju svih medija i kreiranju kulta ličnosti i da je zbog toga spreman na sve, ali me je još više zanimalo koliko ima istine u aferi Snouden, koja je tad bila aktuelna. Da li nas zaista špijuniraju preko interneta sa svih strana i da li je tačno da se svaka izjava na Fejsbuku može smatrati javnom i da zbog nje neko može da odgovara?

Može, očigledno. Odlučujem se za šenlučenje i lumpovanje kao opravdanje za ovaj status, što nije uopšte daleko od istine. Siguran sam da trezan i pri čistoj svesti ipak ne bih napisao tako nešto čisto iz eksperimentalnih razloga, pogotovo zato što zapravo uopšte nisam sumnjao u Snoudenove tvrdnje. Uostalom, status je postavljen negde između dva i tri noću, tako da se sve slaže. Otprilike tako i glasi izjava koju sam napisao uz pomoć dva policajca. Na to se svodi. Bilo društvo u gostima, što je takođe tačno, mi se zapili, ja produžio razgovor preko Fejsbuka, kliknuo enter i legao da spavam. Sutradan kad sam ustao, odmah sam ga obrisao. Sve živa istina. Sve to u desetak rečenica bez previše administrativno-policijskog stila i uz moje sitne lektorske intervencije.

I tako se u prijateljstvu rastanemo Cvetković i ja. Pitam da li je to sve, on kaže da jeste i aj ćao!
E da, dobacuje mi:

-         —  I nemoj da se zajebavaš, nemoj to više da radiš!

-         — Neću bre, nisam lud!

I krenem pešaka kući. Posle pet minuta zvoni mobilni. Đorđe Vukadinović.

-         —  Pavle, jesi ti ovaj Pavle Ćosić?

-         — Opet isto pitanje! Đole, da, koji? Šta me pitaš?

-         — Pa piše svuda da si uhapšen jer si pretio Vučiću ubistvom.

-         — Šta?! Gde piše?!

-         — Svuda. Evo čitam „Blic“. Piše: Uhapšen Pavle Ćosić zbog pretnji Vučiću. Jesi ti taj Pavle Ćosić?

-        —  Fak! Jesam. Upravo se vraćam iz policije.

-       —  Ali zašto si to uradio?!

-       —   Pa zajebavao sam se, a i bio sam cirke.

-       —   Dobro... cirke. Ali zašto? Niko te neće podržati. Šta da radimo?

-       —   Nemam pojma. Čekaj da stignem kući i pogledam šta piše po internetu pa ti se javljam.

Tek u tom momentu počinjem da nazirem ozbiljnost situacije, ali još uvek nekako blago. Ne piše koji Pavle Ćosić, ali mi prostruji kroz glavu zašto piše ime i prezime i zašto piše da sam uhapšen kad nisam. Kad osvane neka senzacionalna vest tipa Muž ubio ženu i dvoje dece sekirom, objavljuju se inicijali tog monstruma. A meni piše puno ime i prezime. Zašto, i s kojim pravom?!“

Konstatujem da je ipak frka veća nego što mi je bilo na kraj pameti, zaustavljam taksi. Telefon ne prestaje da zvoni. Između ostalih Ljiljana Smajlović.

-
 — Pavle, šta je sad ovo?!

-         — Ne znam, Ljiljo, javljam ti se za pola sata.

-         — Jesi stvarno uhapšen?

-         — Nisam, vidiš da nisam. Priveden sam i dao sam izjavu.

-         — Mi na ovo ne možemo da reagujemo.

-         — Na šta?!

-         — Na to što si novinar „Pečata“. Kao UNS. Ne možemo da te branimo.

-         — Šta?! Piše da sam novinar „Pečata“?!

-         — Svuda samo to i piše. I da si ludak i manijak.

-         — Ne mogu da verujem. Čekaj da se dokopam interneta pa te zovem.

Treba reći da u to vreme Ljiljana Smajlović još nije bila glavni urednik „Politike“. Ili možda i jeste, ali ja to tad nisam znao.

Ulećem u kuću i pravo na net. Guglam svoje ime. Sve one bajkovite stvari koje su ranije izlazile kad ukucaš „Pavle Ćosić“ zamenili su senzacionalni naslovi iz crne hronike apsolutno svih portala i novina u Srbiji i regionu. Tu, u stvari, počinje totalni košmar.

Ovo iz „Kurira“ je samo jedan od prosečnih primera. Proguglajte me i sami. Po običaju, najšokantniji i najprimitivniji tekst  je u svom divljačkom stilu sklepao Vučićev samoproklamovani portparol Petar Pera Luković, direktor i autor skoro svih tekstova u „E-Novinama“. Nekad smo bili bliski saradnici u počivšoj „X-Zabavi“, nekom urbanom magazinu, kako je on to zvao, za koji sam počeo da radim kao lektor, a zatim pisao raznorazne tekstove, a između ostalog i kolumnu „Gistro-šatro“ koja je bila posvećena žargonu. Nismo se nikad mirisali Pera i ja, ali smo sarađivali. Ja sam trebao njemu, on je trebao meni. Bile su devedesete. Novine su se ugasile kad je počelo bombardovanje i to je bio moj zadnji kontakt s novinarstvom. Pisao sam posle za mnoge novine, ali ne novinarske tekstove. Isključivo kolumne i satiru.

Razmišljam šta da radim. Mozak neće da me sluša. Misli lutaju po svemiru, ne sustižu se i čak se i ne sudaraju. Telefon ne prestaje da zvoni i uglavnom se ne javljam. Između ostalih i Ljiljana Bogdanović iz „Pečata“. Jedna divna žena koja je i u ovoj situaciji ostala blaga, smirena i ljubazna. Iako mi mozak radi sa 10 posto kapaciteta, jasno mi je ko dan da je moja glupa šala bila kao naručena da upropasti taj nedeljnik u kom sam imao redovnu satiričnu rubriku u vidu lažnih vesti. Odmah se složimo da ću morati da pauziram neko vreme (to vreme i dalje traje i po svoj prilici nikad neće ni prestati).
Igranka se nastavlja vrlo dinamično i dramatično. Ponovo me zove inspektor Cvetković. Sad smo već maltene ortaci.

-         — Pavle, ne vredi. Imam naređenje da ti konfiskujem kompjuter zbog veštačenja.

-          — Šta to znači? Na koliko dugo?

-          — Na par dana valjda. Samo da pogledaju sadržaj i da ti ga vrate.

-         — Ali zašto? Imaju sve na internetu. Više nego ja u kompjuteru.

-          — Veštačenje može da se obavi samo pomoću tvog kompjutera. Ajde dolazim za petnaestak minuta. Budi spreman.

Da sam tad makar na sekund pomislio da mi komp neće nikad vratiti, dao bih im neki drugi, stari, a ne ovaj pravi, nedavno kupljen. Inspektor dolazi i stojimo tu u kuhinji i nešto sad već neobavezno cevčimo o samom računaru. Ipak se on u to razume. To mu je posao.

Uto se Maja vraća s posla. Ništa joj nije jasno, a uprkos tome što joj Cvetkovića predstavljam kao inspektora, iz razgovora je ubeđena da je to neki moj drugar koji je došao da mi popravi kompjuter. Čekamo kolegu iz drugog odeljenja koji stiže tek nakon pola sata-sat. Kolega isto neki fin čovek i konfiskacija se takođe obavla uz šegu. Izdaje mi potvrdu uz reči:

-
 —  Čuvaj ovo! Jako je važno!

Ja se tu, zbunjen, nešto nespretno našalim tako da je ispalo da murija ide okolo i krade kompjutere od poštenih građana. Iz njihovog kiselog osmeha mi je napokon dospelo iz dupeta u glavu da ja taj DELL najverovatnije više neću videti.

I tu se setim da u sedam imam sastanak sa Jovanom Ćirilovom. Ja, taj isti kriminalac s početka priče, opasni manijak, nacista i terorista, hitno zovem jednog od najvećih i najzanimljivijih umova Srbije da mu se izvinim što kasnim na sastanak u vezi sa Etimološkim rečnikom, jer, eto, iskrsli su neki problemi, ne pitajte kakvi.

Bio sam prilično nemoćan. Jedino što sam uspeo da postignem u pojedinim novinama jeste da atribut ispred mog imena ne bude „novinar Pečata“, nego lingvista i pisac, ili makar satiričar. No, poenta čitave akcije je očito bila u tome da budem upravo novinar „Pečata“. I još je Vučić u celoj priči ispao galantan i plemenit izjavivši da se ne oseća ugroženim te da nema potrebe za tužbom i hapšenjem. To što mi je policija uzela kompjuter navodno nema nikakve veze s njim. Oni samo rade svoj posao. Od onda do danas su uhapšena tri načelnika zadužena za moj slučaj. Poslednji baš pre neki dan. Nijednom se ne sećam imena.

U toj gunguli me zove Igor Karanov, glavni urednik „Plejboja“, i napravimo neki kafanski intervju. Ipak nisam ostao bez podrške. Mnogi su, koliko su mogli, učinili za mene. Posebno bih se po tom pitanju zahvalio Ani Radmilović, Dragani Kanjevac, Oliveri Đurđević i Milošu Sečujskom i nepotpisanom autoru teksta s portala “Naša patka“. Bar što se tiče javne podrške, a što se tiče privatnih, taj spisak ne bi mogao da stane ni na trideset strana.

Treba reći da Vučić u to vreme nije bio toliko nepopularan i omražen u društvu kao danas. Ljudi mahom sporo politički razmišljaju pa im nije bio baš sasvim jasan moj postupak, čak i uz sve predočene okolnosti. Pogotovo zato što je on, zahvaljujući svojoj propagandnoj mašineriji, uspeo da stvori atmosferu i utisak da je svako ko je protiv njega automatski ultranacionalista i desničar.

Agonija, inače, još uvek traje. Na primer „Novosti“, koje su onda prilično korektno objavile vest o incidentu, tek pre oko mesec-dva razotkrile su da ni one više nisu mesto gde se slobodno diše. Evo kako izgleda tekst koji je iz čista mira izronio

Od svega što je izašlo jedino sam na ovo reagovao, prvo telefonom, pa sam onda napisao demanti na zahtev urednika (otud i sarkastičan, drzak i neprofesionalan potpis ispod slike Pavle Ćosić objasnio „da nije ludak“). Naravno, ništa nisu objavili iako su mi preko telefona tvrdili da kod njih nema cenzure i da poštuju Zakon o informisanju, ali sam ga makar prosledio prijateljima. Isto preko Fejsbuka.

Baš danas sam, kad me je Dimitrije Vojnov spomenuo u nekom komentaru, napisao: „Cilj mog privođenja bio je da mi se onemogući objavljivanje satiričnih (pa čak i stručnih) tekstova u štampi. Samo mali korak u Vučićevom gušenju medija. I još malo maltretiranja tipa uzeli su mi kompjuter i do dan-danas mi ga nisu vratili, i dokle god je on u policiji, mogu da me ucenjuju da će podići protiv mene tužbu za terorizam, makar prešao ulicu na crveno.”

Možete samo da zamislite kako su me tih dana gledali komšije, poznanici, prodavci, piljari, kasirke i mnogi drugi koji me znaju uglavnom samo iz viđenja. A tek šta sam sve čuo da se priča među kolegama, saradnicima i u stručnim krugovima. I sve to samo zbog nekoliko redova otkucanih u pogrešnom prozorčetu i jednog entera.

Umesto da nam internet donese više slobode i informacija, kao što smo svi oduševljeno očekivali, dogodilo se upravo suprotno. Živimo u mnogo smutna i čudna vremena. Nadam se da nećemo pristati na njih. Sve u svemu, da nije tragično bilo bi smešno i jednog dana ću se, nadam se, svemu ovome smejati. Uostalom, još odavno se smejem, kao i ovoj Vučićevoj komičnoj pobedi na izborima. Za razliku od većine ljudi, nisam uopšte iznenađen, ne mislim da su oni koji su mu dali glas glupi ili da su idioti. Oni su prosto očajni kao i svi mi, samo što su oni povrh svega još i ucenjeni. Tokom čitave kampanje između redova se mogla čitati poruka: „Ako ne budete glasali za nas, mnogo ćete nadrljati”. Čak je i nušićevska komedija iz Feketića nosila tu skrivenu poruku, kao i mnoge druge beskrajno smešne epizode funkcionera SNS-a iz unutrašnjosti koje su preplavile internet.

A sve to uopšte nije dobar temelj ni za demokratsku vlast ni za autokratsku, i baš zato su se tek sad stekli uslovi za ovaj tekst – neće oni još dugo!

Za kraj bih svima hteo da poklonim jednu svoju fotografiju koja neskriveno govori o tome ko sam i šta sam zapravo ja. One koje su mediji iskopali na internetu nisu dovoljno uverljive.

Dixan u prirodi

U svakakvim sam akcijama u životu učestvovao. Na primer u školskim priredbama, zborovima u školskom sa svečanim pionirskim maramama uz zakletvu Titu i partiji i prozivci koliko u kom odeljenju ima odličnih, vrlodobrih i dobrih učenika. Bio sam i u vojsci na takozvanim marševima i gađanjima iz topova 130 mm u tačku odaljenu preko 12 kilometara. O đačkim ekskurzijama tipa Marija Bistrica ili tako neko kretensko mesto, i to po kiši, da i ne govorim. Uostalom, šta? Pa imali smo i domaćinstvo i odbranu i zaštitu kao predmete u školi, pa čak i na fakultetu. I marksizam, da prostite, ne onaj pravi, nego onaj iz udžbenika koje niko nikad nije sačuvao iako su bili štampani u milionima primeraka i nikad niko nije uspeo da shvati šta je u njima pisalo, uključujući tu i nesrećne predavače koje je zadesila zla sudbina da od toga žive. 

Ipak, ubedljivo najidiotskija akcija kojoj sam prisustvovao bila je ova iz naslova "Dixan u prirodi". Odnosno, to se verovatno tada zvalo nekako drugačije, ali je ja tako pamtim. Tadašnji ekološki trend koji je kao i svi trendovi iščileo, bio je da je najveći krivac za tešku ekološku situaciju u svetu baš deterdžent za veš. Navodno su sve reke, mora, okeani, šume, džungle, savane i prerije najviše bili zagađeni upravo zbog posledica korišćenja praška za veš. I tu se izvesni Buda, ako se ne varam, tada neki funkcioner planinarskog društva Avala, dosetio kako da široj srpskoj javnosti koja je u to vreme samo razmišljala kako da preživi i izbegne bombardovanje i rat širih razmera (dakle, negde jesen 1998. godine) skrene pažnju na ovaj ozbiljan problem. Ja zapravo nisam ni znao šta se sprema. Samo sam od nekog drugara bio pozvan na planinarenje, negde na Homolje, ne sećam se tačno na koju planinu, ali verovatno na neku od češćih planinarskih odredišta tipa Veliki ili Mali Vukan. Naravno da sam pristao jer je aranžman bio potpuno besplatan. Nisam pitao zašto.

A onda su nas, kad smo stigli, podno te planine, postrojili ispred autobusa i svima podelili po dve vreće deterdženta "dixan". Od tri kila (kasnije sam čuo da je prvobitni predlog bio da budu od pet kila, ali da su se neke gospođice iz društva na sreću usprotivile). Ovog praška odavno nema na našem tržištu. Zapravo ga nikad nije ni bilo, ali tada se švercovao iz Mađarske. Ili iz Rumunije, nemam pojma. Buda nam je tad održao edukativni govor o ekologiji i objasnio nam da ćemo se danas na vrh planine umesto uz pomoć štapova penjati vrećama sa deterdžentom. Delovalo je nekako logično. Šta fali? Neka vrsta protesta... svi smo bili u tom fazonu.

Uspon nije bio velik. Možda 400 metara, čisto simbolično. Nas dvadesetak s vrećama "dixana" tromo se penjemo na vrh. Usput nailazimo na čoveka koji u šumi čuva i gaji svinje. Neke čudne, verovatno nastale ukrštanjem divljih i pitomih. U takvim situacijama, obično zastanete i pročavrljate s čovekom, ali ovaj put to nije bilo moguće jer smo svi nosili po dve vreće praška za veš. Naše obraćanje sa: "Dobar dan, kakva vam je ovo sorta svinja?" ne bi moglo da parira njegovom pitanju: "Zašto nosite te džakove s praškom sa sobom i gde?"

Da sve bude još apsurdnije, o toj akciji ne postoji nikakav zapis. Niti su obavešteni mediji, niti je neko to fotkao. Odnosno, možda i jeste nekim analognim aparatom, ali te slike nikada nećemo videti. Nažalost. Ja se vrlo dobro sećam tih scena. Idemo mi tako šumom, spotičemo se, bilo je malo blatnjavo, kotrljamo se, džakovi ispadaju, ali mi i dalje uporno idemo do kraja u misiju spašavanja prirode. Nekima su vreće čak i pukle (kako i ne bi?), što je proizvelo kontraefekat. Eto sad deterdženta u najsirovijem stanju usred šume, usred netaknutog Homolja. Budu to nije previše intrigiralo. U stvari, Budi izgleda baš ništa nije bilo jasno, čak i kad smo, po prirodi stvari, počeli da se zajebavamo.

— Budo, imaš možda malo praška za veš? Isprljale mi se čarape!

Ne možeš u toj situaciji da smisliš čak ni iole pristojnu šalu. Stvarnost prevazilazi svaku komiku. A on ništa. Naprotiv. Vuče kolonu ponosito kao neki general. Stigli na vrh, malo danuli dušom, pažljivo spustili one vreće da opet neka ne pukne i vratili se istim putem dole. I nikom ništa. Makar da su nam dali taj prašak da nosimo kući nego jok. Nazad na pijacu da se preprodaje. Osećam da su čitavu akciju finansirali šverceri u cilju reklame za "dixan" ali da su i oni bili prevareni jer im nije bilo rečeno da niko to neće videti osim jednog šumskog čuvara svinja neobične rase.

Nešto malo posle toga, otputovao sam u Meksiko i tamo za dva meseca proživeo sve i svašta, ali tačno se sećam da su mi se misli neprekidno i u svakoj prilici vraćale na ovo apsurdno planinarenje. Ništa u mističnom Meksiku nije moglo da parira ovom maestralnom Budinom performansu. 

Intrervju s Pavlom Ćosićem

Razgovor vođen 2010. godine između Pavla Ćosića i njegove izmišljene junakinje Leposave Crvić iz romana "Leposava" izašlog prvi put januara 2007. godine. Ovaj roman je doživeo tri izdanja od po 1.000 primeraka.

RAZGOVORI TREĆI TRG http://www.trecitrg.org.rs/elektronski_files/TreciTrg17.pdf


PAVLE ĆOSIĆ rođen je 1967. godine u Beogradu. Magistar lingvistike, pisac i pripadnik multimedijalne grupe “Ilegalni poslastičari”.
Radio kao novinar i kolumnista (Naša Borba, Dnevni telegraf, 
B92, Yellowcab, X Zabava, Politikin Zabavnik, itd).
Napisao roman “Leposava” (Kornet, Beograd, 2007) čije je prvo 
poglavlje kao priča objavljeno u zbirci Blog SF - Transfuzija 01 
(Mentor, Zagreb 2006). Takođe, objavio “Rečnik sinonima” (Kornet, 
Beograd, 2008) na 700 strana sa preko 15000 odrednica.
Područje njegovog lingvističkog rada su veze između srpskih i 
hrvatskih dijalekata, žargon, leksikološke studije i problemi u nastavi srpskog jezika.
Napisao “Priručnik za lektore i studente” iliti “Srpski za strance” (WN UAM, Poznanj, 
2004), dok je u Poljskoj radio kao lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Poznanju.
Učestvovao u osnivanju izdavačkih kuća “Rende” i “Maćado”. Uređivao veb-zin posvećen 
satiri “Krompir”, a tokom bombardovanja SRJ, snimio dokumentarni film “Slobo- Klintone!”.
Skuplja rečnike.


Razgovor vodila Leposava Crvić

Leposava Crvić: Kako to da si se odlučio da napišeš roman? Ipak si ti jedan 
ugledni lingvista, koji se nikad nije bavio književnošću.

Pavle Ćosić: Taj roman se napisao sam. Gledaj, kad sam bio mali, ne znam 
zašto, ali stalno sam tražio ljude koji se prezivaju isto kao i ja. To me iz nekog 
razloga zabavljalo. Ispostavilo se da je moje prezime prilično retko. Svi ljudi 
za koje sam čuo da se tako prezivaju bili su ili pisci, ili neki publicisti ili 
barem novinari (uključujući tu i moju ćosićku rodbinu). Tako mali sam se 
istripovao da je Ćosićima predodređeno da budu pisci, a pošto sam ja oduvek 
bio buntovnik, odlučio sam da ja budem prvi Ćosić koji se neće baviti pisanjem. 
A onda mi se desilo da iz čista mira napišem roman. Totalno nenamerno 
i nesvesno. Sedeo sam kod kuće i slao kontinuirane postove na blog, dok u 
jednom momentu nisam shvatio da pišem roman i da sam postao pisac. Izgleda 
da sam u tom infantilnom tripu bio u pravu – Ćosićima je suđeno da pišu. 
Stvarno nije bilo namerno, veruj mi.

Leposava Crvić: Dobro, ali pisao si ti i ranije. Sećam se tvoje rubrike „Gistro 
šatro“ u X Zabavi.

Pavle Ćosić: O.K. priznajem, objavljivao sam ja svašta i ranije. Čak i neke stvari 
za koje ti, nadam se, ne znaš, ali to je bilo ovako ili onako u okviru profesije. 
Imam i dosta radova objavljenih u stručnim časopisima, ali to se valjda ne 
računa...

Leposava Crvić: A jesu li i tvoje filmske recenzije u Dnevnom telegrafu bile deo 
tvoje struke?

Pavle Ćosić: Nisu, ali uzmi u obzir da sam ja pre svega želeo da postanem 
filmski režiser. Lingvistika mi je bila alternativna varijanta. Mislim da sam te 
kritike pisao zato što sam bio iskompleksiran činjenicom što nisam uspeo da 
upišem režiju. Tek mnogo godina kasnije sam saznao da niko u istoriji FDU nije 
upisao filmsku režiju, a da nije imao jako debelu vezu.

Leposava Crvić: A sajber magazin Krompir? Je li i to bilo u struci?
Pavle Ćosić: Krompir je bio stvar trenutka i očekivana reakcija moje ličnosti. 
On se na netu pojavio prilikom civilizovanja 1999. godine. Neki moji drugari 
i ja smo rešili da krenemo da se sprdamo sa beznađem. To nema veze ni sa 
strukom ni sa pisanjem. I sve što se posle izrodilo iz Krompira bila je čista 
zajebancija. Osim toga, to iskustvo mi je puno pomoglo da formiram svoju 
ličnost, kako god to glupo zvučalo. Shvatio sam da umem da pratim disanje 
mase i da umem da nasmejem ljude. To se vidi i po tome što je Krompir na 
Internetu stvorio puno klonova, koji su postali mnogo uspešniji i od njega 
samog, jer ja Krompirom nisam ni želeo ni mogao da se bavim sasvim predano. 
To je bio hobi.

Leposava Crvić: Koji su to klonovi?

Pavle Ćosić: Ima ih stvarno mnogo, ali izdvojiću najbezobrazniji i 
najbezobzirniji: Srbovanje.com.

Leposava Crvić: Zašto si me u romanu prikazao kao kretena i naivnu budalu?

Pavle Ćosić: Ma nisam, bre! Ti si samo malo mnogo mlada i indoktrinirana 
medijima. Prikazao sam te onakvom kakva stvarno jesi – ti si jedna vesela, 
zdrava, prava i jako normalna devojka. Osim toga, vrlo si lepa i zgodna. U 
romanu možda i više nego u stvarnosti.

Leposava Crvić: Jeste, a ovamo ispada da se ložim na „sve što vole mladi“, 
jedem samo u Mekdonaldsu, pržim se na „B92“ i Ameriku i još svašta...

Pavle Ćosić: To je zato što si ti nekad stvarno bila takva. Seti se sama. I mene 
je stid nekih mojih uverenja i postupaka iz mladosti, ali ih se dobro sećam. Do 
kraja knjige si sasvim sazrela i naučila da razmišljaš kritički.

Leposava Crvić: Misliš da je taj tvoj nacionalističko-fašistički stav, koji 
zastupaš, zaista sazrevanje?

Pavle Ćosić: Daj, Leposava, nemoj me sad razočarati. Gde si ti videla moj 
nacionalistički i fašistički stav?

Leposava Crvić: Tako tvrde mnogi ljudi koje poznajem i s kojima se družim. 
Osim toga, valjda si pročitao recenziju Teofila Pančića u Vremenu. Tamo lepo 
piše da si fašista.

Pavle Ćosić: I sad mi još reci da nisi indoktrinirana i da sam te predstavio kao 
naivnu budalu! Pa Teofil je morao da me proglasi fašistom po zadatku. Neće 
mi niko od tih ljudi o kojima ta knjiga govori nikad oprostiti što se šalim na 
njihov račun i sa američkim imperijalizmom, što sam obrnuo uloge i njih koji 
se predstavljaju kao napredni građani raskrinkao kao izuzetne konzervativce, 
što oni zaista jesu. Kako drugačije opisati ljude koji u potpunosti opravdavaju 
sve najnazadnije pojave u današnjem svetu? Ceo progresivan svet se bori protiv 
američke dominacije i njene uloge svetskog policajca i NATO-a, a oni se za to 
zalažu svim srcem i dušom. Da sve bude još licemernije, prodaju se za liberale i 
ljude pune razumevanja i tolerancije.

Leposava Crvić: Da li je istina da će se po Leposavi snimiti film?

Pavle Ćosić: Ne znam kako si došla do te informacije, ali to je tačno. Vidm 
da si se dobro spremila za ovaj intervju. Ne smem da otkrivam detalje, pošto 
su pregovori u toku. Ono što mogu da kažem je da je da je već urađena i 
emitovana radio-drama za Radio Beograd još septembra prošle godine. Nisam 
naročito zadovoljan dramatizacijom, pa se najtoplije nadam da me ni taj 
potencijalni film neće razočarati.

Leposava Crvić: Za kraj, mogu li da ti postavim jedno indiskretno i intimno 
pitanje?

Pavle Ćosić: Pitaj me šta god hoćeš. Na sve ću ti iskreno odgovoriti.

Leposava Crvić: Čula sam da imaš prilično veliki penis. Da li je to istina?

Pavle Ćosić: To je još jedna predrasuda i još jedna etiketa koju pokušavaju da 
mi prilepe. Ima dosta takvih primera.

Fašistički poziv na linč Pavla Ćosića

Piše: Pavle Ćosić

Kako „E-novine“ organizuju hajku na ljude

Fašistički poziv na linč Pavla Ćosića

Na portalu „E-Novine“ koji uređuje i piše skoro sve tekstove Petar Luković zvani Pera Etiketa, u ponedeljak 16. jula 2013. godine osvanuo je otvoreni poziv na linč Pavla Ćosića, koji je i ranije u krugovima bliskim samozvanoj Drugoj Srbiji proglašavan za fašistu. U ovom tekstu je nazvan nacistom.

Ali to, naravno, nije sve. Luković u svom prepoznatljivom maniru, u tekstovima koje štancuje svakodnevno i koji su svi od slova do slova skoro potpuno identični, i koji u svakoj rečenici moraju da sadrže reč fašizam i njegove derivate u vidu raznih prideva, priloga, zamenica i brojeva, kao da je to neko pravilo, ne zaustavlja se samo na tome.

Kao povod za ovaj tekst poslužio je telefonski poziv Nataše Kandić, bivše direktorke Fonda za humanitarno pravo, u kojem ga je ona zamolila da svojim britkim stilom reaguje na lažnu vest objavljenu u satiričnoj rubrici u „Pečatu“ pod nazivom „Agencijske vesti po izboru Pavla Ćosića“. Ova rubrika izlazi oko četiri godine i pojavljuje se u svakom broju ovog magazina. Zašto je Luković angažovan da pozove na linč Pavla Ćosića baš zbog ovog teksta, nije teško zaključiti. Na meti satire našla se gospođa Kandić koja je pretpostavila da će zbog ovog teksta neko da je ubije. Međutim, možda je nekom nejasno zašto bi je ubijao (a Luković vrcavo doda je „i silovao“) baš zbog ovog više nego očigledno šaljivog teksta, a ne zbog ozbiljnih saopštenja koja je ona ranije kao direktorka Fonda potpisivala i koja su bila neuporedivo gora i sramnija od ove šale. Zato što je ona saopštenja potpisivala ona sama, a ovo je pisao neko drugi, pa pošto ta bratija nije u stanju da istrpi ni najbenigniju šalu na svoj račun, obračunava se najtežom medijskom artiljerijom, upravo svojstvenom fašizmu i nacizmu. Lepljenjem etiketa, pozivanjem na mržnju i na linč. To je klasična hajka na ljude kakvu Nataša Kandić i Petar Luković sprovode već decenijama, a da im u gradu u kojem žive nije pala dlaka s glave. Naprotiv, setimo se kako je Nataša Kandić hvalila što je razvalila šamarčinu nekom kosovskom Srbinu na nekom mitingu pošto se i on šalio na njen račun.

No, da se vratimo na Perin tekst iz E-novina. Evo šta još piše o Pavlu Ćosiću u njemu: Fašisti raznih boja i oblika postali su vrlo nervozni; u zanimljivom političkom trenutku nakon potpisivanja Briselskog dogovora i dobijanja datuma za pregovore za ulazak u EU – ostalo im je samo da bacaju drvlje i kamenje na svoje ideološke neprijatelje, služeći se onim što najbolje znaju: podmetačinama i lažima. To je podnaslov ovog teksta koji se inače zove “Fašistički poziv na linč Nataše Kandić”.

Pera ladno misli da smo dobili datum za pregovore! Da li misli ili seje laži, drugo je pitanje. Pre će biti da je ovo drugo, ali o novinarskoj etici Pere Lukovića ne treba posebno govoriti.

Dalje: Tako se pre nekoliko dana na stranicama ultranacističkog tjednika „Pečat“ (čiji je glavni urednik Milorad Vučelić, nekadašnja desna medijska ruka Slobodana Miloševića) pojavio tekst koji bi teoretski trebalo da bude humoreska/kozerija ili desničarska satira, potpisan od strane nesrećnog Pavla Ćosića, samozvanog književnika, koji je uobrazio da je duhovit. Prenosimo, u originalu, ovu fašističku pošalicu, sa „Pečata“. 

Istina, na ovu lažnu vest upecali su se neki opskurni srbski portali na koje se Luković i poziva. Likujući, naravno, jer to je najjači dokaz za četništvo i fašizam.

Ispod teksta iz “Pečata” ide fotka Pavla Ćosića skinuta sa interneta (a da sve bude apsurdnije, ova fotografija je snimljena prilikom jedne humanitarne ekološke akcije u Obrenovcu), a ispod fotografije očekivani potpis za sliku: Nacista koji veruje da je duhovit: Pavle Ćosić, autor SS-pošalice.

Pera Etiketa nastavlja, pošto ovo očigledno nije dovoljno, valjda je Nata naručila određen broj slovnih znakova: “Opštepoznato pravilo da nacionalisti, nacisti, vajne patriote, desničari i fašisti s četničkim prefiksom – baš nisu u ljubavi sa inteligencijom, pokazalo se onog trenutka kad su, poverovavši u laž, počeli da šalju komentare, uvereni da je ova kretenska humoreska – gola istina.”

Moramo se zapitati zašto Pera baš toliko insistira na fašizmu i nacizmu. Nekad, do pre samo godinu dana, on je ove atribute koristio samo jednom u svakoj rečenici, a iz ovog teksta vidimo da i u najkraćoj rečenici on to koristi najmanje dva puta. Logično, pošto su te etikete, kao i sve druge, sklone inflaciji. Za godinu dana možemo očekivati da će se pojavljivati praktično samo ove dve reči u svim tekstovima. Otprilike ovako: „Nacistički fašista četničkih boja sklon nacizmu i fašizmu koji se na klerofašistički način ponaša u maniru nacizma sa fašističkim predznakom, dokazani nacista Taj i Taj, imao je danas fašističko-nacistički somnabulni verbalni nacistički incest”.

Mislim da odgovor na ovo pitanje zašto Pera toliko insistira na nacizmu nije težak. Zamislimo da je danas 1941. godina, da Hitler sa svojm superiornom vojskom hara Evropom pod parolom “Ujedinjena Evropa”. Srbija potpisuje Trojni pakt, izbija državni udar, kraljevska porodica se beži u London i Srbija je okupirana. Šta mislite, na čijoj strani bi bili Petar Luković i Nataša Kandić? Na starani moćne Nemačke ili na strani otpora okupaciji male Srbije u kojoj mahom žive Srbi?

Za kraj, kad već posle toliko godina, makar i na ovakav način stupam u kontakt s Perom, želim da mu poručim da mi još uvek duguje honorar od poslednjeg broja počivše “X Zabave”, a i kad smo već kod silovanja, da ga podsetim da je Nela Šukara mesec i više dana prolazila kroz pakao posle Perinog pokušaja da je siluje u zaključanoj prostoriji u redakciji „X Zabave“.

Svi znamo zašto je kulturi teško, ali ne smemo da kažemo

S velikim stvarima treba biti oprezan. O njima je uglavnom poželjno ćutati upravo zato što su velike. Nema ničeg novog u tome da se dizanjem svog glasa protiv nečeg velikog i nečeg što je velika zajednica prihvatila kao neku vrstu tabua, naročito ako je ta zajednica tzv. Svetska zajednica, možete vrlo lako naći u prilično nezgodnoj situaciji. U otvoreno totalitarnim režimima se takve stvari rešavaju lako, pa i vi znate na čemu ste. Ako se zamerite vlastima i opšteprihvaćenom državnom stavu, vi lepo idete u zatvor. Po prilici na dugogodišnju robiju. Makar znate na čemu ste.
U savremenim demokratijama stvari stoje mnogo složenije. Vi imate pravo da izrazite svoje mišljenje i da zbog toga ne budete kažnjeni direktno zatvorom ili makar gubitkom posla, ali zameranjem sistemu i njegovoj lažnoj opoziciji, na vas se prilepljuje etiketa koja itekako može uticati na vaš položaj u društvu. Svi mi koji smo bar donekle u javnom životu, imamo prilepljeno nekoliko etiketa. Neke su nam prilepile vlasti, neke opozicija, neke lažna opozicija. Po pravilu te etikete nisu pozitivne. Niko vam od tih dušebrižnika neće prilepiti etiketu (odnosno čip, kako to neki zovu) na kojoj će pisati „Dobar čovek“, „Pošten“, „Radan“, „Nenametljiv i fin“. Etikete su uvek rđave i kreću se od benignih tipa „Jadnik i ludak“, „Debil“, „Narkoman“, „Pederčina“ do vrlo ozbiljnih i radikalnih zbog kojih ćete iz društva biti praktično izopšteni, kao što su „Nacionalista“, „Ultranacionalista“, pa čak i omiljena etiketa u pojedinim krugova prozapadnih fanatika „Fašista“, „Klerofašista“, „Nacista“ i sl. Sve ove etikete zapravo su plasirane iz jednog centra moći, jedinog centra moći koji trenutno vlada ovim svetom, i to radi vrlo uspešno, iako beskrajno pokvareno.

Ovaj pomalo dosadan i prežvakan uvod bio je nažalost neophodan za tekst koji sledi. A tema je kultura. Bura oko situacije u kulturi digla se više nego ikad. Bar koliko se sećam. Kulturni radnici i delatnici našli su se u takvoj situaciji da čak iz očaja organizuju protest na centralnom trgu u Beogradu. Taj protest je sklepan zbrda-zdola, direktni inicijator je bilo Udruženje dramskih umetnika, a pridružilo se još 4-5 umetničkih udruženja i asocijacija. Rezultati tog protesta su minorni, naročito zato što su postavljeni neki potpuno nerealni i skoro apstraktni zahtevi, ali je makar ostalo ubeleženo da je taj protest održan. U datom političkom trenutku samo su vlasti mogle da trljaju ruke zbog tog protesta jer se pokazalo da kulturni radnici nisu sposobni da se dobro organizuju i zadaju vlastima makar mali udarac.

Kao odgovor na taj protest, samo nedelju dana kasnije, Skupština Srbije ukinula je sva sredstva (i to jadna i bedna) za obnovu Narodnog muzeja, a sam ministar kulture je toliko likovao da je podržao zahteve sa tog protesta.

Dobru lekciju iz organizovanja uličnih protesta kulturnjacima su održali naučni radnici. Neuporedivo bolje osmišljen protest imao je i neuporedivo više entuzijazma, a svako ko se imalo bavio uličnim protestima mogao je lako da zaključi zašto je i kako do toga došlo. Jednostavno, naučnici su imali realnije i objektivnije zahteve u koje su svi poverovali. Na protest se odazvalo barem pet puta više ljudi, organizovana je i šetnja kroz grad (koja je na ovom umetničkom protestu iz neznanih razloga izostala) i da nije bilo čvrste ruke koja je amortizovala opšte nezadovoljstvo, lako je moglo da se dogodi da dođe i do ispunjenja glavnog zahteva protesta – do smene ministra prosvete i nauke. Ipak, veliki deo zahteva naučnih radnika je ispunjen.

No, da se vratimo na kulturu i umetnost. Za juče je Ministarstvo prostora, umetnička trupa koja deluje u okviru Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, organizovalo novi vid pritiska ispred Ministarstva kulture, javnu tribinu koja bi trebalo da odgovori na sledeća pitanja:
Da li je moguće uticati na poboljšanje uslova rada u kulturi i kako? Koji je ključni razlog ovog lošeg stanja i koji je prioritet u njegovom rešavanju?

U samom pozivu je postavljeno još nekoliko pitanja, ali za „ono veliko“ najavljeno u uvodu, biće dovoljna ova dva. Odnosno, biće dovoljno samo jedno, ovo drugo. Na prvo svi znamo odgovor: Ne! Ne u ovoj političkoj situaciji.

Odgovor na drugo pitanje isto svi znamo, ali kao da se niko ne usuđuje da izgovori, a ne usuđuje se upravo iz razloga što oko velikih stvari treba biti oprezan. Bojimo se etiketiranja.

Biću jasan: Ključni razlog u lošem stanju u kulturi je katastrofalna politika koju već dugi niz godina vodi Srbija. To je politika potpunog povlađivanja Evropskoj uniji kao svetinji i jedinom izlazu iz krize.

Neverovatno! Pa krizu je proizvela upravo EU! Zar smo zaboravili? Godine 2008. EU i Amerika proglasile su Svetsku ekonomsku krizu (tad naivno nazvanu „Svetska kreditna kriza“). Ovo je koincidiralo s promenom vlasti u Srbiji te je nova vlast nagli ekonomski sunovrat, koji je bio neuporedivo veći nego u bilo kojoj zemlji u regionu, pa i u celoj Evropi, pripisala to sve Velikoj svetskoj ekonomskoj krizi. A pritom, ta svetska ekonomska kriza uopšte nije bila svetska nego samo kriza unutar SAD i EU. Ali to je za naše političare, ali nažalost i za skoro čitav narod u Srbiji, čitav svet. Od ove krize nije bilo ni traga u čitavoj Aziji, računajući tu i Bliski istok. Nije bilo ni u Rusiji. Nije bilo čak ni u Zapadnoj Africi ni u Južnoj Americi, a posle samo dve godine više nije bilo ni u SAD ne u razvijenijim zemljama EU. Ostala je samo u većem delu Evropske unije, računajući tu i nekad vrlo snažne sile kao što su Italija, Španija ili Portugal.
Uprkos ovoj činjenici za koju znaju i vrapci na grani, Srbija je uporno nastavila stazama Evropske unije i čak promenom vlasti 2012. godine otišla toliko daleko da se reši kosovskog pitanja po najskrivenijim američkim i nemačkim željama, da se Kosova odrekne ne tražeći apsolutno ništa zauzvrat.

Pa ni to izgleda nije bilo dovoljno da u narodu sazri mišljenje koliko je taj evropski put pogrešan. Čak je i pomenuto Ministarstvo prostora u toj debati najavilo da će se žaliti nekoj evropskoj fondaciji zbog krize u kulturi u Srbiji. Aman, koga u Evropi boli uvo za stanje za kulturu u Srbiji? Da li je ijedna evropska zemlja ikada pokazala dobru volju da pruži pomoć Srbiji na bilo kom polju, a kamoli u kulturi? Ekonomski su nas potpuno devastirali raznim uslovima za kojekakve početke pregovora ili dogovore o eventualnim počecima pregovora. Industriju i poljoprivredu satrli. Šta će im jaka srpska privreda da im samo pravi konkurenciju?
Na kraju, šta će im jaka srpska kultura? Pa kome bi u Evropi odgovaralo da Srbija danas ima svetski poznate pisce, muzičare, umetnike, filmove? Imali bi stanovnici EU, to je istina, ali oni se ne pitaju ništa, kao što se ne pitamo ni mi kao građani Srbije. Građani EU treba da misle o Srbiji ono što misle već decenijama i što je opšteprihvaćeni stav – Srbija je neka zemlja dembelija pod snažnim ruskim uticajem i koja masovno regrutuje ratne zločince, ubice i kriminalce. Kakva crna kultura? Pa to u Srbiji ne postoji!
To je oficijelni stav EU.

I šta se na kraju dogodilo? Kultura je zbog neshvatljive proevropske politike, u Srbiji zaista prestala da postoji. I neće je ni biti dokle god ne dođe do radikalne promene državne politike. Kao što je uradio i mali Island kad je shvatio da od EU nema ništa drugo osim stravičnih gubitaka na svim poljima.

Srbija nije nažalost toliko mala zemlja kao Island da njeni stanovnici preko interneta direktno odluče o sudbini zemlje, ali nije ni dovoljno velika da u potpunosti bude usisana u evropsku mašinu pa automatizmu. Još uvek ima nade da razum pobedi i da se krene islandskim scenarijem.

-          — Nemojte verovati onima koji vam prete izolacijom, to je obična floskula.

-          — Nemojte verovati onima koji govore da Evropa nema alternativu, to je gnusna laž.

-          — Okrenimo se sebi, napustimo pogubnu i ponižavajuću politiku evrointegracija.
Na kraju, znam da je ova nacija još uvek rovita za ovakav način razmišljanja jer se pritisak preko medija, ali i na sve druge moguće načine, vrši na nju, ali što pre počnemo ovako da razmišljamo, makar se i ne slagali, to bolje. Naočigled svih nas EU se raspada i svi znamo da mi nemamo nikakvih šansi da uđemo u tu bizarnu zajednicu ni u narednih deset godina. Dajte da ne izgubimo toliko vremena, molim vas! Imamo priliku da već od sutra krenemo putem potpunog oporavka. Dajte da tu priliku ne propustimo.

Pavle Ćosić