четвртак, 06. фебруар 2014.

Dixan u prirodi

U svakakvim sam akcijama u životu učestvovao. Na primer u školskim priredbama, zborovima u školskom sa svečanim pionirskim maramama uz zakletvu Titu i partiji i prozivci koliko u kom odeljenju ima odličnih, vrlodobrih i dobrih učenika. Bio sam i u vojsci na takozvanim marševima i gađanjima iz topova 130 mm u tačku odaljenu preko 12 kilometara. O đačkim ekskurzijama tipa Marija Bistrica ili tako neko kretensko mesto, i to po kiši, da i ne govorim. Uostalom, šta? Pa imali smo i domaćinstvo i odbranu i zaštitu kao predmete u školi, pa čak i na fakultetu. I marksizam, da prostite, ne onaj pravi, nego onaj iz udžbenika koje niko nikad nije sačuvao iako su bili štampani u milionima primeraka i nikad niko nije uspeo da shvati šta je u njima pisalo, uključujući tu i nesrećne predavače koje je zadesila zla sudbina da od toga žive. 

Ipak, ubedljivo najidiotskija akcija kojoj sam prisustvovao bila je ova iz naslova "Dixan u prirodi". Odnosno, to se verovatno tada zvalo nekako drugačije, ali je ja tako pamtim. Tadašnji ekološki trend koji je kao i svi trendovi iščileo, bio je da je najveći krivac za tešku ekološku situaciju u svetu baš deterdžent za veš. Navodno su sve reke, mora, okeani, šume, džungle, savane i prerije najviše bili zagađeni upravo zbog posledica korišćenja praška za veš. I tu se izvesni Buda, ako se ne varam, tada neki funkcioner planinarskog društva Avala, dosetio kako da široj srpskoj javnosti koja je u to vreme samo razmišljala kako da preživi i izbegne bombardovanje i rat širih razmera (dakle, negde jesen 1998. godine) skrene pažnju na ovaj ozbiljan problem. Ja zapravo nisam ni znao šta se sprema. Samo sam od nekog drugara bio pozvan na planinarenje, negde na Homolje, ne sećam se tačno na koju planinu, ali verovatno na neku od češćih planinarskih odredišta tipa Veliki ili Mali Vukan. Naravno da sam pristao jer je aranžman bio potpuno besplatan. Nisam pitao zašto.

A onda su nas, kad smo stigli, podno te planine, postrojili ispred autobusa i svima podelili po dve vreće deterdženta "dixan". Od tri kila (kasnije sam čuo da je prvobitni predlog bio da budu od pet kila, ali da su se neke gospođice iz društva na sreću usprotivile). Ovog praška odavno nema na našem tržištu. Zapravo ga nikad nije ni bilo, ali tada se švercovao iz Mađarske. Ili iz Rumunije, nemam pojma. Buda nam je tad održao edukativni govor o ekologiji i objasnio nam da ćemo se danas na vrh planine umesto uz pomoć štapova penjati vrećama sa deterdžentom. Delovalo je nekako logično. Šta fali? Neka vrsta protesta... svi smo bili u tom fazonu.

Uspon nije bio velik. Možda 400 metara, čisto simbolično. Nas dvadesetak s vrećama "dixana" tromo se penjemo na vrh. Usput nailazimo na čoveka koji u šumi čuva i gaji svinje. Neke čudne, verovatno nastale ukrštanjem divljih i pitomih. U takvim situacijama, obično zastanete i pročavrljate s čovekom, ali ovaj put to nije bilo moguće jer smo svi nosili po dve vreće praška za veš. Naše obraćanje sa: "Dobar dan, kakva vam je ovo sorta svinja?" ne bi moglo da parira njegovom pitanju: "Zašto nosite te džakove s praškom sa sobom i gde?"

Da sve bude još apsurdnije, o toj akciji ne postoji nikakav zapis. Niti su obavešteni mediji, niti je neko to fotkao. Odnosno, možda i jeste nekim analognim aparatom, ali te slike nikada nećemo videti. Nažalost. Ja se vrlo dobro sećam tih scena. Idemo mi tako šumom, spotičemo se, bilo je malo blatnjavo, kotrljamo se, džakovi ispadaju, ali mi i dalje uporno idemo do kraja u misiju spašavanja prirode. Nekima su vreće čak i pukle (kako i ne bi?), što je proizvelo kontraefekat. Eto sad deterdženta u najsirovijem stanju usred šume, usred netaknutog Homolja. Budu to nije previše intrigiralo. U stvari, Budi izgleda baš ništa nije bilo jasno, čak i kad smo, po prirodi stvari, počeli da se zajebavamo.

— Budo, imaš možda malo praška za veš? Isprljale mi se čarape!


Ne možeš u toj situaciji da smisliš čak ni iole pristojnu šalu. Stvarnost prevazilazi svaku komiku. A on ništa. Naprotiv. Vuče kolonu ponosito kao neki general. Stigli na vrh, malo danuli dušom, pažljivo spustili one vreće da opet neka ne pukne i vratili se istim putem dole. I nikom ništa. Makar da su nam dali taj prašak da nosimo kući nego jok. Nazad na pijacu da se preprodaje. Osećam da su čitavu akciju finansirali šverceri u cilju reklame za "dixan" ali da su i oni bili prevareni jer im nije bilo rečeno da niko to neće videti osim jednog šumskog čuvara svinja neobične rase.

Nešto malo posle toga, otputovao sam u Meksiko i tamo za dva meseca proživeo sve i svašta, ali tačno se sećam da su mi se misli neprekidno i u svakoj prilici vraćale na ovo apsurdno planinarenje. Ništa u mističnom Meksiku nije moglo da parira ovom maestralnom Budinom performansu. 

Нема коментара:

Постави коментар