(Inspirisano istinitim događajima)
Marija je 24. marta 1999. godine napunila deset godina. Bio je to najlepši rođendan u njenom životu. Rođendanski poklon koji je dobila na taj dan bio je neprocenjiv. Marija je, za razliku od većine građanki i građana kojima je bila okružena, već u toj nežnoj dobi bilo savršeno jasno da je ova akcija NATO-pakta najispravniji potez koje su civilizovane zemlje Zapada mogle da sprovedu nad pseudodržavom SRJ i tako spreče genocid nad albaskim narodom koji su stotinama godina Srbi sprovodili nad njim.
Marija je odrasla u poštenoj građanskoj porodici i vaspitana je u duhu tolerancije, polne i nacionalne ravnopravnosti i jednakosti. I njena mama i njen tat bili su funkcioneri u Savezu komunista Jugoslavije, tako da je od najmanjih nogu stekla najispravnije vaspitanje, ali ona je kao izuzetno pametna devojčica bila i mnogo iznad toga. I baka i dek s tatove strane bili su u Partiji i bili istaknuti članovi. Upravo njena baka prva je predložila da se Savez komunista Jugoslavije preimenuje u Savez komunistkinja i komunista Jugoslavije.
Još sa osam godina skrenula je pažnju javnosti kad je uletela u jedan grup navijača reprezentacije koji su uzvikivali nacističku parolu "Srbija! Srbija!" i sve ih prebila. Njih devetoricu kršnih momaka. Svi su završili u Urgentnom centru, a dvojica su se nalazila u životnoj opasnosti iz koje se jedan nije izvukao. Novine nisu pisale o ovom događaju ali prepričavala je čaršija. Tad je stekla nadimak Super Marija.
Iste godine zabeležila je još jedan herojski podvig kad je na jednom dobrotvornom koncertu u Somboru posvećenom srpskoj deci na Kosovu pogodila Zvonka Bogdana morčijim jajetom pravo u desno oko kad je pevao "Evo banke Cigane moj". Tada su je odmah uočile napredne organizacije i za jedan od njihovih popularnih časopisa je izjavila da dokle god ona bude hodala Srbijom da neće dopuštati da se Romkinje i Romi nazivaju pogrdnim imenima. Postala je najmlađa članica Žena u crnom.
U školi je vazda imala problema i bila je u neprekidnom sukobu i sa učenicama i učenicima i profesorkama i profesoricama i profesorima. Volela je samo tetkice i tetke zbog njihovog socijalnog položaja i zalagala se za njihova prava. Neposredno pred početak bombardovanja koje je iz sve snage priželjkivala, a iziritirana nepravednim procenama profesora i učenika u školi, odbila je da odgovara na času istorije dok se ne skine, kako je rekla, slika onog fašista sa zida i uperila prst prema Vuku Karadžiću. Dobila je ukor pred isključenje, što ju je još više učvrstilo u njenim uverenjima.
Početak bombardovanja je provela na internetu komentarišući humanost akcije na svim viđenijim svetskim forumima i mrežama. Postala je zvezda u zapadnim medijima, a naročito u Americi koja joj je obezbedila gostovanje na nekoliko televizijskih stanica s nacionalnom frekvencijom. Zahvaljujući tome, već posle dvadeset dana bombardovanja napustila je zemlju i nastavila školovanje u Vašingtonu. Kao i ovde, i tamo je bila odlična učenica, a njene napredne ideje donele su joj slavu i pregršt stipendija. Dovoljno da izdržava čitavu porodicu u Beogradu. Jedina smetnja u njenom napredovanju predstavljalo je njeno srpsko poreklo, te ga se u jednom momentu javno odrekla ispod spomenika Abrahamu Linkolnu.
Ipak, kao velika patriotkinja, odlučila je da školovanje nastavi u Srbiji gde je upisala Pravni fakultet s namerom da postane braniokinja. Budući da je od malih nogu bila borkinja za ljudska prava, ovo je bio najlogičniji izbor.
Kad je osnovan LDP, Super Marija je odmah pozvana u organe stranke u kojima je uspešno delovala godinama, dok nije prešla u SPS, smatrajući tu stranku perspektivnijom i pravičnijom jer je u vrh stranke postavila LGBT aktiviste u koje je i sama spadala. Tačnije, ona je spadala u aktivistkinje. Iako se u to vreme izjašnjavala kao lezbijka, neskriveno joj se sviđao Ivica Dačić, što je zapravo bio pravi razlog njenog ulaska u tu stranku. Ipak, ni tu se nije dugo zadržala.
Odmah po osnivanju Srpske napredne stranke, učlanila se u nju i u njoj se nalazi i dan-danas, na dan kad puni 25 godina i ponovo je srećna jer je uverena da će Srbija nakon ovih prvih poštenih izbora napokon dobiti premijera kog ceni i uvažava ceo civilizovan svet. Naročito je ponosna na svoje dobre procene. Kao braniokinja pripravnica sprema se da se, osim politikom, specijalizuje za odbranu prestupnika nacionalnih manjina.
Kao buduća poslanica u Skupštini Srbije, Super Marija, u stranci inače poznatija kao Turbo Marija, obećala je danas u "Blicu" da će se svim snagama boriti za reforme, zapošljavanje i evrointegracije. Nije mogla da se seti ničeg pametnijeg.
Marija je 24. marta 1999. godine napunila deset godina. Bio je to najlepši rođendan u njenom životu. Rođendanski poklon koji je dobila na taj dan bio je neprocenjiv. Marija je, za razliku od većine građanki i građana kojima je bila okružena, već u toj nežnoj dobi bilo savršeno jasno da je ova akcija NATO-pakta najispravniji potez koje su civilizovane zemlje Zapada mogle da sprovedu nad pseudodržavom SRJ i tako spreče genocid nad albaskim narodom koji su stotinama godina Srbi sprovodili nad njim.
Marija je odrasla u poštenoj građanskoj porodici i vaspitana je u duhu tolerancije, polne i nacionalne ravnopravnosti i jednakosti. I njena mama i njen tat bili su funkcioneri u Savezu komunista Jugoslavije, tako da je od najmanjih nogu stekla najispravnije vaspitanje, ali ona je kao izuzetno pametna devojčica bila i mnogo iznad toga. I baka i dek s tatove strane bili su u Partiji i bili istaknuti članovi. Upravo njena baka prva je predložila da se Savez komunista Jugoslavije preimenuje u Savez komunistkinja i komunista Jugoslavije.
Još sa osam godina skrenula je pažnju javnosti kad je uletela u jedan grup navijača reprezentacije koji su uzvikivali nacističku parolu "Srbija! Srbija!" i sve ih prebila. Njih devetoricu kršnih momaka. Svi su završili u Urgentnom centru, a dvojica su se nalazila u životnoj opasnosti iz koje se jedan nije izvukao. Novine nisu pisale o ovom događaju ali prepričavala je čaršija. Tad je stekla nadimak Super Marija.
Iste godine zabeležila je još jedan herojski podvig kad je na jednom dobrotvornom koncertu u Somboru posvećenom srpskoj deci na Kosovu pogodila Zvonka Bogdana morčijim jajetom pravo u desno oko kad je pevao "Evo banke Cigane moj". Tada su je odmah uočile napredne organizacije i za jedan od njihovih popularnih časopisa je izjavila da dokle god ona bude hodala Srbijom da neće dopuštati da se Romkinje i Romi nazivaju pogrdnim imenima. Postala je najmlađa članica Žena u crnom.
U školi je vazda imala problema i bila je u neprekidnom sukobu i sa učenicama i učenicima i profesorkama i profesoricama i profesorima. Volela je samo tetkice i tetke zbog njihovog socijalnog položaja i zalagala se za njihova prava. Neposredno pred početak bombardovanja koje je iz sve snage priželjkivala, a iziritirana nepravednim procenama profesora i učenika u školi, odbila je da odgovara na času istorije dok se ne skine, kako je rekla, slika onog fašista sa zida i uperila prst prema Vuku Karadžiću. Dobila je ukor pred isključenje, što ju je još više učvrstilo u njenim uverenjima.
Početak bombardovanja je provela na internetu komentarišući humanost akcije na svim viđenijim svetskim forumima i mrežama. Postala je zvezda u zapadnim medijima, a naročito u Americi koja joj je obezbedila gostovanje na nekoliko televizijskih stanica s nacionalnom frekvencijom. Zahvaljujući tome, već posle dvadeset dana bombardovanja napustila je zemlju i nastavila školovanje u Vašingtonu. Kao i ovde, i tamo je bila odlična učenica, a njene napredne ideje donele su joj slavu i pregršt stipendija. Dovoljno da izdržava čitavu porodicu u Beogradu. Jedina smetnja u njenom napredovanju predstavljalo je njeno srpsko poreklo, te ga se u jednom momentu javno odrekla ispod spomenika Abrahamu Linkolnu.
Ipak, kao velika patriotkinja, odlučila je da školovanje nastavi u Srbiji gde je upisala Pravni fakultet s namerom da postane braniokinja. Budući da je od malih nogu bila borkinja za ljudska prava, ovo je bio najlogičniji izbor.
Kad je osnovan LDP, Super Marija je odmah pozvana u organe stranke u kojima je uspešno delovala godinama, dok nije prešla u SPS, smatrajući tu stranku perspektivnijom i pravičnijom jer je u vrh stranke postavila LGBT aktiviste u koje je i sama spadala. Tačnije, ona je spadala u aktivistkinje. Iako se u to vreme izjašnjavala kao lezbijka, neskriveno joj se sviđao Ivica Dačić, što je zapravo bio pravi razlog njenog ulaska u tu stranku. Ipak, ni tu se nije dugo zadržala.
Odmah po osnivanju Srpske napredne stranke, učlanila se u nju i u njoj se nalazi i dan-danas, na dan kad puni 25 godina i ponovo je srećna jer je uverena da će Srbija nakon ovih prvih poštenih izbora napokon dobiti premijera kog ceni i uvažava ceo civilizovan svet. Naročito je ponosna na svoje dobre procene. Kao braniokinja pripravnica sprema se da se, osim politikom, specijalizuje za odbranu prestupnika nacionalnih manjina.
Kao buduća poslanica u Skupštini Srbije, Super Marija, u stranci inače poznatija kao Turbo Marija, obećala je danas u "Blicu" da će se svim snagama boriti za reforme, zapošljavanje i evrointegracije. Nije mogla da se seti ničeg pametnijeg.
Лепосава 2
ОдговориИзбриши