Seća li se neko 2006 ili 2007. goidine u Srbiji? Nisu bile tako davno. Pre 7-8 godina. Seća li se neko kako se tad živelo, kolike su bile plate? Seća li se neko da je tih godina, četiri godine zaredom, Srbija beležila rekordan rast proizvodnje u Evropi? A sećate li se kako su tad svi kukali kako se loše i nepodnošljivo živi, dok je Peščanik na sve strane brujao da živimo u najgoroj zemlji na svetu, da nam jedino preostaje da se iz nje iselimo i iz inostranstva je pljujemo kao nešto najodvratnije na svetu. Ili da se prosto ubijemo, jer ako nam je dobro, onda ništa...
Ovih dana je napadnut sajt Peščanika što je bio povod za uzbunu. Ceca je primetila da u Srbiji ima cenzure.
Da li se neko seća da smo u to vreme bili šampioni u proizvodnji malina i šljiva?
Seća li se neko da su tad mediji bili potpuno slobodni? Da su čak i RTS i Politika bili izvor objektivnih i tačnih informacija? Čak i Pink! I da je jedino B92 imala strogu cenzuru i kontrolu?
Sećate li se da nije bio nikakav problem kupiti neki nov deo garderobe. Cipele ili farmerke na primer? Moglo se i u restoran, a i taksijem se često išlo.
Da li primećujete kako se danas živi? Znate li kolike su danas plate? Sećate li se kad ste poslednji put sebi nešto kupili a da nije bilo neophodno? Sećate li se kad ste poslednji put bili u prilici da jedete meso ili ribu?
Ne sećate se. Ni jednog ni drugog.
Naravno, zato što je to u našem mentalitetu.
Isto tako, u nacionalnom sećanju je uklesano da se najbolje živelo upravo onda kad se živelo najgore. Osamdesetih godina prošlog veka koje su obeležile opšte nestašice svega i prva hiljaduprocentna inflacija (1989) posle Drugog svetskog rata u Evropi. Istina, imali smo mi i veću inflaciju (1993), ali nje se makar neko seća.
A šta nam je falilo kad nam je bilo dobro? S kim smo se to poredili? S Nemcima? Švajcarcima? A jesmo li mi ikad želeli da živimo kao Nemci?
Nismo.
U našoj prirodi je da se živi opušteno i bez mnogo briga, lomova i bez mnogo zahteva. Mi smo ne mnogo vredan južnoevropski narod koji voli da se veseli i ima dovoljno. Oni koji hoće preko dovoljno, obično nisu normalni.
Onda je došla 2008. sa navodnom globalnom krizom koja je, eto čuda, pogodila praktično samo nas i koja je ispraćena nezapamćenom demokratskom pljačkom. Gotovo da nema funcionerčića DS-a koji se za te četiri godine nije obogatio.
Ljudima se smučilo pa izabrali još veće zlo.
Evo nas sad sa Vučićem, Dačićem, Nikolićem, Stefanovićem nekim tamo Malim i ostalima koje su doveli stranci da nas potpuno ruiniraju, priznaju Kosovo, i pride nas lepo uvedu u NATO da imamo gde da ginemo. I ovako imamo gde da ginemo, ali njima treba još.
A i ovi moraju da se nakradu, ali nemaju više odakle. Nije lako krasti od sirotinje, mada njima i to nekako polazi za rukom.
Ali dokle će to moći?
Sećamo li se uopšte šta je bilo juče i znamo li šta će biti sutra?
Ne sećamo se i ne znamo.
Ovih dana je napadnut sajt Peščanika što je bio povod za uzbunu. Ceca je primetila da u Srbiji ima cenzure.
Da li se neko seća da smo u to vreme bili šampioni u proizvodnji malina i šljiva?
Seća li se neko da su tad mediji bili potpuno slobodni? Da su čak i RTS i Politika bili izvor objektivnih i tačnih informacija? Čak i Pink! I da je jedino B92 imala strogu cenzuru i kontrolu?
Sećate li se da nije bio nikakav problem kupiti neki nov deo garderobe. Cipele ili farmerke na primer? Moglo se i u restoran, a i taksijem se često išlo.
Da li primećujete kako se danas živi? Znate li kolike su danas plate? Sećate li se kad ste poslednji put sebi nešto kupili a da nije bilo neophodno? Sećate li se kad ste poslednji put bili u prilici da jedete meso ili ribu?
Ne sećate se. Ni jednog ni drugog.
Naravno, zato što je to u našem mentalitetu.
Isto tako, u nacionalnom sećanju je uklesano da se najbolje živelo upravo onda kad se živelo najgore. Osamdesetih godina prošlog veka koje su obeležile opšte nestašice svega i prva hiljaduprocentna inflacija (1989) posle Drugog svetskog rata u Evropi. Istina, imali smo mi i veću inflaciju (1993), ali nje se makar neko seća.
A šta nam je falilo kad nam je bilo dobro? S kim smo se to poredili? S Nemcima? Švajcarcima? A jesmo li mi ikad želeli da živimo kao Nemci?
Nismo. U našoj prirodi je da se živi opušteno i bez mnogo briga, lomova i bez mnogo zahteva. Mi smo ne mnogo vredan južnoevropski narod koji voli da se veseli i ima dovoljno. Oni koji hoće preko dovoljno, obično nisu normalni.
Onda je došla 2008. sa navodnom globalnom krizom koja je, eto čuda, pogodila praktično samo nas i koja je ispraćena nezapamćenom demokratskom pljačkom. Gotovo da nema funcionerčića DS-a koji se za te četiri godine nije obogatio.
Ljudima se smučilo pa izabrali još veće zlo.
Evo nas sad sa Vučićem, Dačićem, Nikolićem, Stefanovićem nekim tamo Malim i ostalima koje su doveli stranci da nas potpuno ruiniraju, priznaju Kosovo, i pride nas lepo uvedu u NATO da imamo gde da ginemo. I ovako imamo gde da ginemo, ali njima treba još.
A i ovi moraju da se nakradu, ali nemaju više odakle. Nije lako krasti od sirotinje, mada njima i to nekako polazi za rukom.
Ali dokle će to moći?
Sećamo li se uopšte šta je bilo juče i znamo li šta će biti sutra?
Ne sećamo se i ne znamo.
Нема коментара:
Постави коментар