Svi znamo zašto je kulturi teško, ali ne smemo da kažemo

S velikim stvarima treba biti oprezan. O njima je uglavnom poželjno ćutati upravo zato što su velike. Nema ničeg novog u tome da se dizanjem svog glasa protiv nečeg velikog i nečeg što je velika zajednica prihvatila kao neku vrstu tabua, naročito ako je ta zajednica tzv. Svetska zajednica, možete vrlo lako naći u prilično nezgodnoj situaciji. U otvoreno totalitarnim režimima se takve stvari rešavaju lako, pa i vi znate na čemu ste. Ako se zamerite vlastima i opšteprihvaćenom državnom stavu, vi lepo idete u zatvor. Po prilici na dugogodišnju robiju. Makar znate na čemu ste.
U savremenim demokratijama stvari stoje mnogo složenije. Vi imate pravo da izrazite svoje mišljenje i da zbog toga ne budete kažnjeni direktno zatvorom ili makar gubitkom posla, ali zameranjem sistemu i njegovoj lažnoj opoziciji, na vas se prilepljuje etiketa koja itekako može uticati na vaš položaj u društvu. Svi mi koji smo bar donekle u javnom životu, imamo prilepljeno nekoliko etiketa. Neke su nam prilepile vlasti, neke opozicija, neke lažna opozicija. Po pravilu te etikete nisu pozitivne. Niko vam od tih dušebrižnika neće prilepiti etiketu (odnosno čip, kako to neki zovu) na kojoj će pisati „Dobar čovek“, „Pošten“, „Radan“, „Nenametljiv i fin“. Etikete su uvek rđave i kreću se od benignih tipa „Jadnik i ludak“, „Debil“, „Narkoman“, „Pederčina“ do vrlo ozbiljnih i radikalnih zbog kojih ćete iz društva biti praktično izopšteni, kao što su „Nacionalista“, „Ultranacionalista“, pa čak i omiljena etiketa u pojedinim krugova prozapadnih fanatika „Fašista“, „Klerofašista“, „Nacista“ i sl. Sve ove etikete zapravo su plasirane iz jednog centra moći, jedinog centra moći koji trenutno vlada ovim svetom, i to radi vrlo uspešno, iako beskrajno pokvareno.

Ovaj pomalo dosadan i prežvakan uvod bio je nažalost neophodan za tekst koji sledi. A tema je kultura. Bura oko situacije u kulturi digla se više nego ikad. Bar koliko se sećam. Kulturni radnici i delatnici našli su se u takvoj situaciji da čak iz očaja organizuju protest na centralnom trgu u Beogradu. Taj protest je sklepan zbrda-zdola, direktni inicijator je bilo Udruženje dramskih umetnika, a pridružilo se još 4-5 umetničkih udruženja i asocijacija. Rezultati tog protesta su minorni, naročito zato što su postavljeni neki potpuno nerealni i skoro apstraktni zahtevi, ali je makar ostalo ubeleženo da je taj protest održan. U datom političkom trenutku samo su vlasti mogle da trljaju ruke zbog tog protesta jer se pokazalo da kulturni radnici nisu sposobni da se dobro organizuju i zadaju vlastima makar mali udarac.

Kao odgovor na taj protest, samo nedelju dana kasnije, Skupština Srbije ukinula je sva sredstva (i to jadna i bedna) za obnovu Narodnog muzeja, a sam ministar kulture je toliko likovao da je podržao zahteve sa tog protesta.

Dobru lekciju iz organizovanja uličnih protesta kulturnjacima su održali naučni radnici. Neuporedivo bolje osmišljen protest imao je i neuporedivo više entuzijazma, a svako ko se imalo bavio uličnim protestima mogao je lako da zaključi zašto je i kako do toga došlo. Jednostavno, naučnici su imali realnije i objektivnije zahteve u koje su svi poverovali. Na protest se odazvalo barem pet puta više ljudi, organizovana je i šetnja kroz grad (koja je na ovom umetničkom protestu iz neznanih razloga izostala) i da nije bilo čvrste ruke koja je amortizovala opšte nezadovoljstvo, lako je moglo da se dogodi da dođe i do ispunjenja glavnog zahteva protesta – do smene ministra prosvete i nauke. Ipak, veliki deo zahteva naučnih radnika je ispunjen.

No, da se vratimo na kulturu i umetnost. Za juče je Ministarstvo prostora, umetnička trupa koja deluje u okviru Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, organizovalo novi vid pritiska ispred Ministarstva kulture, javnu tribinu koja bi trebalo da odgovori na sledeća pitanja:
Da li je moguće uticati na poboljšanje uslova rada u kulturi i kako? Koji je ključni razlog ovog lošeg stanja i koji je prioritet u njegovom rešavanju?

U samom pozivu je postavljeno još nekoliko pitanja, ali za „ono veliko“ najavljeno u uvodu, biće dovoljna ova dva. Odnosno, biće dovoljno samo jedno, ovo drugo. Na prvo svi znamo odgovor: Ne! Ne u ovoj političkoj situaciji.

Odgovor na drugo pitanje isto svi znamo, ali kao da se niko ne usuđuje da izgovori, a ne usuđuje se upravo iz razloga što oko velikih stvari treba biti oprezan. Bojimo se etiketiranja.

Biću jasan: Ključni razlog u lošem stanju u kulturi je katastrofalna politika koju već dugi niz godina vodi Srbija. To je politika potpunog povlađivanja Evropskoj uniji kao svetinji i jedinom izlazu iz krize.

Neverovatno! Pa krizu je proizvela upravo EU! Zar smo zaboravili? Godine 2008. EU i Amerika proglasile su Svetsku ekonomsku krizu (tad naivno nazvanu „Svetska kreditna kriza“). Ovo je koincidiralo s promenom vlasti u Srbiji te je nova vlast nagli ekonomski sunovrat, koji je bio neuporedivo veći nego u bilo kojoj zemlji u regionu, pa i u celoj Evropi, pripisala to sve Velikoj svetskoj ekonomskoj krizi. A pritom, ta svetska ekonomska kriza uopšte nije bila svetska nego samo kriza unutar SAD i EU. Ali to je za naše političare, ali nažalost i za skoro čitav narod u Srbiji, čitav svet. Od ove krize nije bilo ni traga u čitavoj Aziji, računajući tu i Bliski istok. Nije bilo ni u Rusiji. Nije bilo čak ni u Zapadnoj Africi ni u Južnoj Americi, a posle samo dve godine više nije bilo ni u SAD ne u razvijenijim zemljama EU. Ostala je samo u većem delu Evropske unije, računajući tu i nekad vrlo snažne sile kao što su Italija, Španija ili Portugal.
Uprkos ovoj činjenici za koju znaju i vrapci na grani, Srbija je uporno nastavila stazama Evropske unije i čak promenom vlasti 2012. godine otišla toliko daleko da se reši kosovskog pitanja po najskrivenijim američkim i nemačkim željama, da se Kosova odrekne ne tražeći apsolutno ništa zauzvrat.

Pa ni to izgleda nije bilo dovoljno da u narodu sazri mišljenje koliko je taj evropski put pogrešan. Čak je i pomenuto Ministarstvo prostora u toj debati najavilo da će se žaliti nekoj evropskoj fondaciji zbog krize u kulturi u Srbiji. Aman, koga u Evropi boli uvo za stanje za kulturu u Srbiji? Da li je ijedna evropska zemlja ikada pokazala dobru volju da pruži pomoć Srbiji na bilo kom polju, a kamoli u kulturi? Ekonomski su nas potpuno devastirali raznim uslovima za kojekakve početke pregovora ili dogovore o eventualnim počecima pregovora. Industriju i poljoprivredu satrli. Šta će im jaka srpska privreda da im samo pravi konkurenciju?
Na kraju, šta će im jaka srpska kultura? Pa kome bi u Evropi odgovaralo da Srbija danas ima svetski poznate pisce, muzičare, umetnike, filmove? Imali bi stanovnici EU, to je istina, ali oni se ne pitaju ništa, kao što se ne pitamo ni mi kao građani Srbije. Građani EU treba da misle o Srbiji ono što misle već decenijama i što je opšteprihvaćeni stav – Srbija je neka zemlja dembelija pod snažnim ruskim uticajem i koja masovno regrutuje ratne zločince, ubice i kriminalce. Kakva crna kultura? Pa to u Srbiji ne postoji!
To je oficijelni stav EU.

I šta se na kraju dogodilo? Kultura je zbog neshvatljive proevropske politike, u Srbiji zaista prestala da postoji. I neće je ni biti dokle god ne dođe do radikalne promene državne politike. Kao što je uradio i mali Island kad je shvatio da od EU nema ništa drugo osim stravičnih gubitaka na svim poljima.

Srbija nije nažalost toliko mala zemlja kao Island da njeni stanovnici preko interneta direktno odluče o sudbini zemlje, ali nije ni dovoljno velika da u potpunosti bude usisana u evropsku mašinu pa automatizmu. Još uvek ima nade da razum pobedi i da se krene islandskim scenarijem.

-          — Nemojte verovati onima koji vam prete izolacijom, to je obična floskula.

-          — Nemojte verovati onima koji govore da Evropa nema alternativu, to je gnusna laž.

-          — Okrenimo se sebi, napustimo pogubnu i ponižavajuću politiku evrointegracija.
Na kraju, znam da je ova nacija još uvek rovita za ovakav način razmišljanja jer se pritisak preko medija, ali i na sve druge moguće načine, vrši na nju, ali što pre počnemo ovako da razmišljamo, makar se i ne slagali, to bolje. Naočigled svih nas EU se raspada i svi znamo da mi nemamo nikakvih šansi da uđemo u tu bizarnu zajednicu ni u narednih deset godina. Dajte da ne izgubimo toliko vremena, molim vas! Imamo priliku da već od sutra krenemo putem potpunog oporavka. Dajte da tu priliku ne propustimo.

Pavle Ćosić