недеља, 04. мај 2014.

Malo aktuelne Leposave

Iz istorije nekulture i primitivnog ponašanja Srbije učila sam da je krajem 20. i početkom 21. veka u Srbiji postojala jedna ekstremno ultranacionalistička stranka koju je predvodio onaj Vojislav Šešelj. Kad odjednom juče na kontranetu naiđoh na informaciju da je u toj klerofašističkoj stranci bio niko drugi do Aleksandar Vučić, onaj divan i kulturan čovek s lepim usnama koji je Srbiju napokon izveo na pravi, evropski put. Isti onaj koji je 2021. godine dobio Nobelovu nagradu za mir kad je potpisao primirje i napokon priznao Vojvodinu i Sandžak. Isti onaj koji je priznao i Demokratsku republiku Kosovo i angažovao opozicione portale da se okrenu isključivo etiketiranju i pljuvanju po nazadnim i mračnim elementima u društvu i isti onaj po kom se danas zove glavni bulevar u Beogradu.
Pošto mi je ova informacija delovala potpuno neverovatno, krenula sam u malo dalje istraživanje. I na samom kontranetu su podaci prilično zbrkani. Na srpskoj Kontrapediji piše da se o tome samo govorka dok na engleskoj piše da taj podatak ne samo da je istinit, nego da je bio i u Miloševićevoj vladi za vreme prvog civilizovanja Srbije 1999. godine i to na mestu ministra za informisanje. Doduše, pripisuje mu se da je doneo neki sasvim OK zakon o informisanju kakav je sprovodio i za vreme svoje pravične i revolucionarne vladavine. Na hrvatskoj Kontrapediji su isto oprečni podaci. Na jednom mestu se navodi da je karijeru počeo kao krvnik na ratištu u Slavoniji da bi posle postao najprivrženiji prijatelj Hrvatske na evropskom putu i da se i sam zalagao za ukidanje sramne ćirilice koja je iz nepoznatih razloga u to vreme bila rasprostranjena i po samoj Hrvatskoj.
Ne bi trebalo tako često da odlazim na konranet. Ionako je zabranjen. Ako me uhvate ovi sa faksa dobiću najmanje tri nedelje nošenja zelene trake i mesec dana zabrane korišćenja grickalice za komunikator, a to bi me stvarno užasno smorilo. Zato sam se vratila na zvanični internet i tamo naišla na zanimljive podatke o Vučiću koje ranije nisam znala, ili sam učila u školi pa zaboravila.
U svakom slučaju, on je prvi u Evropi koji je uveo sistem zapošljavanja putem smanjivanja plata, takozvanu Liberalnu nultu zaposlenost, kako se to uči iz političke korektnosti. Za one koji ne znaju, sistem funkcioniše tako što se svim zaposlenima drastično smanje plate, penzionerima praktično uikinu penzije, a cene osnovnih namirnica trostruko povećaju, čime se popuni budžet i od toga se osnuje privatna firma koja se bavi isključivo obezbeđenjem. U takvoj situaciji najugroženiji su lekari, medicinski tehničari, zubari, profesori, učitelji, novinari, spikeri, voditelji i slično. Pošto u zemlji postoji oko 20% radno sposobnih u tim strukama, svakog iz tih rizičnih grupa obezbeđuje po tri obučena telohranitelja da ih razularena, nekulturna i nezahvalna svetina ne bi napadala i ubijala. Prostom računicom dolazimo do nulte nezaposlenosti i države blagostanja.

Nije, međutim, jasno da li je uvaženi kancelar Vučić sam izmislio ovu ekonomsku revoluciju koja se danas primenjuje u skoro svim zemljama Afrike, Azije, Južne Amerike, pa čak i unutar pojedinih članica EU, ili je izum samo prvi put primenjen u Srbiji. U udžbenicima nema tog podatka, a ne mogu da nađem ni na internetu. Pitala sam Dimitrija da li zna nešto o tome, ali ni on nije znao pouzdano. Samo kaže da mu se čini da je negde pročitao da je izum nekog Amerikanca koji je za to dobio Ninovu nagradu.
Vučiću se, međutim, pripisuje drugi izum koji je i upisan kao doprinos prilikom dodele Nobelove nagrade za mir. Sistem obrnutog hapšenja je nesporno njegov. Ideja da se svi koji su optuženi za kriminal i korupciju puste na slobodu, a pozatvaraju samo politički neprijatelji je definitivno njegov. Pare od organizovanog kriminala i korupcije oporezuju se po osnovici od 37% i od toga se izdržavaju zatvorenici i plaćaju čuvari. I jednih i drugih u zemljama u kojima se primenjuje ovaj izum ima između 20 i 25% što je zapravo nadogradnja Liberalne nulte nezaposlenosti i političkog sistema poznatijeg pod imenom Svi srećni. Ovaj sistem naročito je dobio na popularnosti tridesetih godina prošlog veka kad je zatvorenicima dozvoljeno tuširanje i to na svaka tri dana i kad im je napokon zabranjeno pisanje dnevnika jer, možda će nekome zvučati čudno, pisanje dnevnika u zatvoru je bilo dozvoljeno čak i u Americi i zemljama Evropske unije. Doduše, ovo sam čitala u Politikinom Zabavniku koji ne daje uvek sasvim tačne i pouzdane podatke.

Za pet minuta počinje sirena za PPG pa moram da prestanem da pišem. Srećno!

Нема коментара:

Постави коментар