среда, 18. јун 2014.

ЗАДЊИ И ПОСЛЕДЊИ - Најпознатија бајка у српском језику

Био једном један придев Задњи и имао само једно значење.  Он је био принц и све су младе девојке сањале о њему. Његова мајка звала се ЗА а добри краљ и отац ДНО. Тако је придев и добио име, по оцу и мајци: Задњи.  Задњи је био леп, просторан, богат, скроман, строг али праведан и није имао никаквих мана. Био је једнозначан и бескомпромисан.
У суседном царству живео је принц по имену Последњи. И он је имао само једно значење, временско. Мајка му се звала После, а отац исто Дно. То је био обичај у тим царствима. Скоро сви краљеви звали су се Дно. Ипак, овај принц, иако и сам наочит и пожељан, имао је једну незгодну особину: волео је да осваја значења принчева из других царстава.
Нажалост, једног дана избио је дипломатски сукоб између ова два царства. Тај мали сукоб довео је до тога да се царство у ком је живео принц Задњи назове Простор, а овај у ком је живео принц Последњи  - Време. Након неколико година, овај сукоб прерастао је у прави рат, а ево како се то догодило.
Једном, шетајући се шумом, на својим белим коњима, сусрели су се Задњи и Последњи. Знали су се још као деца док су њихова просторна и временска царства још била у добрим односима. Међутим, сад су само разменили непријатељске погледе. У пренесеном значењу, прострелили су се погледима, што се каже, да неко не помисли да су један на другог одапели стреле, пошто је у царствима која су била у рату било и оних који су ишли толико далеко да су тврдили да сваки њен становник може имати само једну особину. Тако је на пример генерал Стрела могао бити само прав и брз и ништа друго. Није могао бити и прецизан, јер то је било резервисано за генерала Снајпера.

У том сусрету двојице принчева, безобразни и дрски принц Последњи добацио је добром принцу Задњем:

– Ово нам није први пут да смо се срели, али јесте задњи!

Правични принц Задњи на то му је одбрусио:

– Ако може задњи пут, онда може и предњи пут. А шта то значи, мајмуне?! Не значи ништа! Глуп си као ћурка!

На ово се дрски принц Последњи увредио, одјахао до Времена и рат је започео. Мештани Простора били су бројнији и сналажљивији. Засипали су Време најтежим оружјем и најсавременијим наоружањем. Бомбардовали су их предњим вратима, предњим точковима и предњим редовима. Није изостао ни медијски рат у ком су политичари исмевали Време и његове становнике погрдним шалама о последњим точковима, а врхунац медијског рата водио се око последњих планова.

У царству Време живели су бројни уважени научници и мудраци који нису били вични ратовању као житељи Простора. Ту и тамо су нападали Време задњим намерама, што је само показало колико су немоћни. Време је заувек изгубило рат од Простора и његове последице још увек трпи. Принчеви Задњи и Последњи у међувремену су постали краљеви, али Задњи суверено влада и прави је вођа, док је Последњи скрушени краљ који је заувек остао обележен као кривац за изгубљени рат. Последњи се никад није оженио, а Задњи живи са својом дивном женом Лепом и деветоро деце и заувек ће бити срећни.


АНАЛИЗА

Ово је најпопуларнија бајка у академским круговима у Србији. Сигурно популарнија од Црвенкапе, Пепељуге, Успаване лепотице и сличних, јер то су бајке за децу, а ово је бајка за одрасле. За паметне и књишке људе. За интелектуалце. А бајка за одрасле има тежину мита, легенде, и њену неприкосновену морфологију немогуће је урушити, као што је немогуће уништити и веру у Бога.
Постоје и друге легенде у народу, као што је рецимо она о Марку Краљевићу, али она подлеже критици јер је настала у средњем веку. Бајка о принчевима Задњем и Последњем настала је крајем четрдесетих година 20. века, те је још увек табу тема. Многима данас рећи да је ово само бајка, да није стварни догађај, било би исто као рећи да су их у школи погрешно учили да је Земља округла. Оно што је научено у детињству и ако су вас томе учили родитељи, а потврђивали највећи ауторитети као што су учитељи и наставници, немогуће је поништити у зрелом добу. То је антрополошки доказано.
Људи који су у стању критички да сагледају ствари које су општеприхваћене, веома су ретки, али и веома храбри. У средњем веку су такви завршавали на ломачи. Данас такви доживљавају јавни линч или просто називају дилетантима и гурају их на маргине друштва. Опасни су, јер ако докажу да нешто легендарно није тачно, могло би се догодити да сруше и неке друге народне митове.

А ШТА КАЖЕ НАУКА?

Наука каже да у језику постоји полисемија.  У речнику страних речи Милана Вујаклије пише: полисемија (грч. poly, semeion знак) лингв. више значења у једне речи, код којих постоји семантичка веза (нпр. пун има значења: испуњен и дебео).
Речник Матице српске и Речник страних речи и израза Милана Шипке и Ивана Клајна даје сличну дефиницију, а додаје јој се и српски пандан - вишезначност.
У језику такође постоје митови и легенде. У изврсној и веома популарној књизи уважених америчких лингвиста на светском гласу Питера Траџила (Peter Trudgill) и Лори Бауер (Laurie Bauer) под називом „Језички митови” (Language Myths)  управо као први и најраспрострањени мит подвлачи се раширено уверење да полисемија не постоји. Тај уврежени мит (што је уједно наслов првог поглавља ове књиге) на енглеском гласи: The Meaning of Words Should Not Be Allowed to Vary or Change, или у преводу: Значења речи не могу да варирају или да се мењају. Управо из овог мита произлази и ова заблуда у српском. Просторно значење задњи не може се променити и пренети на временско. То је једини аргумент којим баратају сви они који верују у овај мит. Никакви докази који су врло јасни и прецизни не могу их разуверити. Баш никакви. А ево их неколико. 

1. Будући да је ово лексичко питање, кренимо од речника. У СВИМ речницима српског језика, придев задњи има (најмање) три значења. Прво је оно које је неспорно, супротно од предњи, друго је оно толико оспоравано - супротно од први, исто што и последњи, а треће је проистекло из израза "задње намере". Кад кажемо СВИ РЕЧНИЦИ, ту узимамо у обзир и Речник Матице српске (и Матице хрватске) у шест томова из 1968. и једнотомни речник исте институције из 2007. године. Ово важи и за СВЕ релевантне двојезичне речнике који се ослањају на српски као језик са такозване леве стране.






2. У СВИМ језичким приручницима као што је популарни Речник језичких недоумица Ивана Клајна (прво издање из 1981. године). Под задњи у овом речнику пише: задњи у значењу последњи није погрешно: настало је нормалним проширењем просторног значења (оно што је задње у неком реду истовремено је и последње при бројању). Како је показао и М. Стевановић, таква употреба придева задњи среће се код мноштва добрих писаца, почев од Вука и Даничића па до наших савременика.
Ко не верује Клајну, Стевановићу, Вуку и Даничићу, обично верује Егону Фекетеу који важи за једног од наших "најтврђих" лингвиста који је промене у језику, а нарочито у значењу појединих речи, с великом резервом прихватао. Фекете каже, након давања дефиниције придева задњи и последњи:Свеједно је, с обзиром на то да се разлика у значењу с временом изгубила, да ли ћете рећи да сте у задње (= последње) време необично вредни, да увек потрошите задњи (= последњи) динар на весеље...
Употреба ова два примера, дакле, остаје на вама. Језик се мења, развија и увек је у складу с навикама говорника. Јасно вам је, ако се ослањате на своје језичко осећање, када је је могуће употребити само задњи, а када само последњи. У свим осталим случајевима разлике нема.

Идентично становиште налазимо и у Српском језичком приручнику који поред Клајна потписују и Павле Ивић, Митар Пешикан и Бранислав Брборић. 



3. У претходном поглављу навели смо осам изузетно значајнијих српских лингвиста. Сасвим сигурно ни то није довољно. Ево цитата и из актуелног правописа (Правопис српскога језика, Матица српска, 2010. године):
задњи у значењу последњи није погрешно. Исто становиште заступа и „Правописни речник српског језика” Милана Шипке (2009) и онлајн Правописни речник Милорада Симића (2012).


4. Уколико бисмо ограничили значења речи на само једно, језик би толико осиромашио да би био практично неупотребљив. Узмите било који текст и замислите да нека реч може да има само једно, рецимо оно прво значење из речника. Скоро да нема ниједног придева, именице или глагола у српском који имају само једно значење. Најчешће их имају између три и пет, а неки и преко двадесет. Замислите да лаган осим лак не може да значи и спор. Замислите да тежак осим "оног који има велику тежину" не може да значи и непријатан, неугодан, болан, тужан, суморан... Замислите да час може да значи само трен, тренутак, а не и сат.
Оваквих примера има милијарду, али из неких разлога је само легенда о принчевима Задњем и Последњем ушла у народно предање.

КОНТРААРГУМЕНТИ

Људи који тврде да задњи не може значити последњи практично немају аргумената, али као што то и иначе бива кад се брани нека недоказива теза, они њима нису ни потребни. Понавља се само: НЕ МОЖЕ! Ту је крај аргументације, иза којих обично следи нека врцава примедба о последњем седишту у ауту, последњим ногама коња, последњим вратима или предњем времену, предњем моменту и слично. 








Будући да данас на интернету постоји небројено много група и форума (од којих неки имају на десетине хиљада чланова), ово питање се поставља свакодневно, а последња линија одбране легенде о временском и просторном принцу не мења мишљење из простог разлога што га је немогуће променити, као што је некад било немогуће убедити људе да Земља није центар Галаксије и да се она врти око Сунца а не обрнуто.
Ово је борба с ветрењачама, макар у овом историјском тренутку, али можда једног дана неће бити. Можда ће једног дана стасати генерације у којима ће критички став победити и кад ће родитељи, учитељи, наставници и професори почети децу да уче научно доказаним чињеницама и кад легенда постане легенда, а не истинита прича.

Павле Ћосић

(Аутор није докторирао на Мегатренд универзитету)








7 коментара:

  1. I da je svršeni student Megatrend univerziteta autor ovog priloga je vrlo uspešno obradio kvadraturu kruga u lingvistici. Čestitam! A sada u nove radne pobede!

    ОдговориИзбриши
  2. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  3. Не слажем се у потпуности са иронијом којом је обојен овај напис. Мислим да у суштини није спорно све оно што се наводи, и верујем да је свакоме ко се бави језиком речено познато (и без одевања у бајку). Често чујем, нарочито од људи из струке (којој непосредно не припадам), како стају у одбрану "живости језика". Стичем утисак да су језичари ту само да опишу промене а не и да воде рачуна о развоју језика - чак! У том случају би оправдано питање могло бити зашто оцењујемо децу, или зашто ма коме замерамо нешто што је "погрешно" рекао - ако је језик жив онда свако има право да га разуме и репродукује по свом осећају и жељи. Ако је норма само пресек савременог стања какав је њен значај у одбрани језика? Норма дакле није константа већ променљива. Такав приступ непотребно доводи до мутежа: плаво може постати жуто, 4 може бити 2,.. свако од нас може "уредити" језик чинећи га живим. Значај полисемије, верујем, није упитан. Ипак, осећам неко претеривање у ономе што се овде приговара. Богатство изразаh је веома важна, али насупрот томе приећујем да се језик вртоглаво поједностављује! Понекад помислим да је еволуција језика ишла другачијим редом од оног што сведочимо: у предповесно време смо имали веома богат и развијен језик а временом је он упрошћаван - и лексички ("полисемички") и на сваки могући начин. Некада су постојали облици: задњи-предњи, данас само први; пуно-много-веома је већ мешавина (у прилог облика "пуно") против које не смем да се побуним да не будем "учено" прозван у неком сличном коментару. Зашто пристати на осиромашење језика? Зашто се сматра "затуцаним" да `задњи` и `последњи` имају одвојена значења и да сваки за себе обоји израз - ја у томе видим богатсво, у прецизности израза, и не разумем зашто је то спорно а "допуштено" је верификовати свођење? Да ли ће наш речник за коју деценију бити "тањи"? Позивати се на угледне писце, књижевнике, као нормодавце такође не видим као исправно. Свака им част, али не мислим да су писци сами по семи упућени у дубину језика иако га користе (надам се да ће се ово исправно разумети?). Да све буде још горе поставља се питање ко ће бити они који ће "нормирати" будући језик - разни савремни књижевници са ТВа, говор јавних личности и сличних "буразера"?! "Пуно вас поздрављам..", "Хвала пуно..",.. и "пуно" свугде и увек јесте постало одомаћено али то, по мени, не значи и да је пожељно (слично и "много добар човек",..). Утолико сматрам да "струка" поред описивања промена мора водити рачуна и о чистоћи и лепоти језика. Ово се обично доживљава као непожељан позив и дисквалификује се приговорима "насиље над језиком" и слично. Ипак, ја то не доживљам као насиље и као нешто непожељно. Својеврсна "математизација" ("ологичавање", "прецизњавање",..) језика је добродошла. На тај начин се чува здрава основа, костур, около којег се потом "живи језик" развија у свом животу и својим променама. Овако, сведочим(о) потпуно расуло на које, поврх свега, утиче профаност и ЛЕЊОСТ. И управо у томе видим основни проблем - људи су лењи, не желе се потрудити, а изговор за постојеће стање могу лако наћи у праву "живог језика" да живи. Негован језик је слика здравог духа! А насупрот томе видимо како и "учени" људи (академски грађани и слични који се горде својим академским постигнућима) подлежу таквом стању (чак, нису ни свесни будући непросвећени - јер ми немамо просвету већ обучавамо роботе и научне раднике, не научнике). Ако се кичма не "дисциплинује" искривиће се, постаће грба - није добро посматрати то и правдати се да само описјемо процес. Тако се и језику мора поклањати пажња.
    ......

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Браво. Одличан одговор. И сам аутор је написао "последња линија одбране". Није погрешио.

      Избриши
  4. .....
    Дакле, слажем се са оним што је изнето у горњем напису али не мислим да греше они који се труде да исправе оно што се тамо грди - чак и ако немају знање о правом разлогу. Потребно је разликовати `предње` од `задње`, без обзира каква је језичка позадина. Полисемија се не сме злоупотребљавати (ни као аргумент), јер у том случају не само да неће довести до богатства језика већ напротив.
    Слична злоупотреба се десила и са писмом. Сви веома воле да говоре о богатству наше диграфије али нико не примећује како Срби данас не користе вуковицу (чак ни у државним и образовним установама!) већ гајевицу. Свака опомена у том смислу се од "еманципованих" препознаје као шовинизам или се већ дисквалификује неком ином етикетом. Чак и да није у питању Павелићевско-Брозовачко наслеђе гајевица нам није потребна. А поврх свега што то јесте наслеђе једног културоцидног, али морам подвући и АУТОКУЛТУРОЦИДНОГ, подухвата. И можда се у последњем и налази заједнички именитељ свих наших невоља - ми смо покондирене тикве и као такви нисмо у стању ништа да одржимо и очувамо и лако ћемо поћи за туђим, усвјајући га са већим жаром него што смо у стању да бринемо (и сачувамо) о својем. Сем у "фризури", пози,.. овде нема разлике између "две Србије" или како год. И они "еманциповани" и они "клерофашизоиди-навијачко-традиционални" су у суштини исти - подједнако су некорисни (па и штетни) за друштво коме припадају.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Да су два писма богатство, Американци, Французи, Немци... већ би писали на пет, а не на два писма! Их!

      Избриши
    2. Tužno je da uopšte niste razumeli tekst. Dvadeset puta je ponovljeno da reći zadnji put ili zadnje vreme nije NIKAD bilo pogrešno. Nisu lingvisti tako odlučili nego govornici ovog jezika. Upravo su neznalice izmislile mit da je zadnji u značenju poslednji pogrešno. I sami kažete da niste iz struke, pa pretpostavljam da kao i mnogi laici mislite da reči mogu imati samo jedno značenje. Otvorite bilo koji rečnik i uverićete se da skoro svaka ima najmanje tri ili četiri značenja. Pridev zadnji po velikom rečniku Akademije nauka ima čak devet značenja, ali niko vam nije kriv što su vas u školi i kod kuće učili da ima samo jedno.

      Избриши