Bez sumnje, ovo je izraz koji kod nas izaziva najviše hipertenzije i srčanih udara. Burek, pica ili sendvič za poneti, ono što se u prodavnicama koristi svakodnevno isto je tako svakodnevno uzrok navedenih neželjenih posledica.
A zašto je to tako? Ova sintaksička struktura u našem jeziku nije ispravna. Ne možemo koristiti predlog i infinitiv. No, ova pojava uopšte nije tako nova. Pojavljivala se i ranije pod uticajem stranih jezika, najviše italijanskog, francuskog, nemačkog i u poslednje vreme engleskog, u kojima je takva konstrukcija moguća.
Stoga je još hrvatski lingvista Tomislav Maretić dvadesetih godina prošlog veka, a za njim i Mihailo Stevanović, govorio da primeri kao „Imate li što za jesti?“ ili „Ta je knjiga lijepa za čitati“ nisu osobina srpskohrvatskog književnog jezika nego da su preuzeti iz italijanskog i nemačkog, te da su dijalekatski. Danas ovakve jezičke konstrukcije osim u Dalmaciji i Istri možemo čuti širom srpskohrvatskog govornog područja, ali malo ko će na njih toliko burno reagovati kao na ZA PONETI. Razlog ovom je kod nas uobičajeno preterivanje u kažnjavanju oblika koji su markirani kao nepravilni, a često su u upotrebi.
S druge strane, u kolokvijalnom govoru često ćemo čuti da je nešto ZA NEVEROVATI, ZA POLUDETI, ZA POPIZDETI i sl. Poneko će i na to reagovati, ali kolokvijalni govor nije deo standardnog jezika i niko nam ne može zabraniti da se njime služimo, baš kao što ni prodavcima niko ne može zabraniti da govore „Za ovde ili za poneti?” jer bolje zamene za ovo pitanje nema.
Istina, nije da nema predloga. Puristi savetuju: ZA NOŠENjE ili ZA USPUT, ali jezik nije mašina kojom upravljaju gramatičari nego živi organizam. Lično ne verujem ni da bih razumeo kad bi me pitali da li je sendvič za nošenje.
Ipak, paradoks je da je naš jezik koji je toliko odolevao ovom stranom uticaju podlegao na brzoj hrani, fast fudu, tekovinom civilizacije stresa.
A zašto je to tako? Ova sintaksička struktura u našem jeziku nije ispravna. Ne možemo koristiti predlog i infinitiv. No, ova pojava uopšte nije tako nova. Pojavljivala se i ranije pod uticajem stranih jezika, najviše italijanskog, francuskog, nemačkog i u poslednje vreme engleskog, u kojima je takva konstrukcija moguća.
Stoga je još hrvatski lingvista Tomislav Maretić dvadesetih godina prošlog veka, a za njim i Mihailo Stevanović, govorio da primeri kao „Imate li što za jesti?“ ili „Ta je knjiga lijepa za čitati“ nisu osobina srpskohrvatskog književnog jezika nego da su preuzeti iz italijanskog i nemačkog, te da su dijalekatski. Danas ovakve jezičke konstrukcije osim u Dalmaciji i Istri možemo čuti širom srpskohrvatskog govornog područja, ali malo ko će na njih toliko burno reagovati kao na ZA PONETI. Razlog ovom je kod nas uobičajeno preterivanje u kažnjavanju oblika koji su markirani kao nepravilni, a često su u upotrebi.
S druge strane, u kolokvijalnom govoru često ćemo čuti da je nešto ZA NEVEROVATI, ZA POLUDETI, ZA POPIZDETI i sl. Poneko će i na to reagovati, ali kolokvijalni govor nije deo standardnog jezika i niko nam ne može zabraniti da se njime služimo, baš kao što ni prodavcima niko ne može zabraniti da govore „Za ovde ili za poneti?” jer bolje zamene za ovo pitanje nema.
Istina, nije da nema predloga. Puristi savetuju: ZA NOŠENjE ili ZA USPUT, ali jezik nije mašina kojom upravljaju gramatičari nego živi organizam. Lično ne verujem ni da bih razumeo kad bi me pitali da li je sendvič za nošenje.
Ipak, paradoks je da je naš jezik koji je toliko odolevao ovom stranom uticaju podlegao na brzoj hrani, fast fudu, tekovinom civilizacije stresa.
lepo
ОдговориИзбриши