Piše: Miroslava Zonić
Lazar Stanisavljević, drvni tehničar iz okoline Bora, koji izričito nije želeo da ostane anoniman, ekskluzivno za naš list kaže: „Želeo bih, ali ne smem da nosim suknju”.
„Makar ne napolju. Nosim je po kući i to svi moji gosti odobravaju, naročito ženine prijateljice. Naprosto, imam lepe noge i sve suknje mi dobro stoje. Naravno, ukoliko su skrojene za muškarca, a ja ih naručujem od šnajdera. Međutim, nije mi ni na kraj pameti da u suknji izađem napolje jer bih automatski bio proglašen za pedera."
Lazar se ne libi da kaže da ponekad voli i da ofarba nokte, naročito na nogama, a nije tajna da to vole i mnogi njegovi prijatelji i poznanici koji su klimanjem glave potvrdili njegovu priču i svoj stav. Zaista, zašto su ženska prava otišla toliko daleko da one mogu toliko da im na nivou mode bude dozvoljeno bukvalno sve? Pa čak i to da izgledaju kao Ledi Gaga, dok muškarci ne smeju niti da ofarbaju kosu u nijansu koja im se više sviđa od njihove prirodne?
Da se ne lažemo, i devojkama se i dan-danas, mada sad već prilično retko, događa da ih neko kad se obuku u crno pita: „Ćeri, ti ko da si na sahranu krenula”.
„Ali nije to isto!”, komentariše Miomir Lazić Tića, publicista i di-džej iz Beograda. Na svoj osoben način, ovaj frontmen grupe Hemoglobin, taj fenomen posmatra iz ugla olakog stvaranja stereotipova:
„Devojke i žene zaista mogu da se ponašaju bukvalno kako kod hoće i žele. Feminizam je mrtav jer su žene odavno ostvarile svoja prava. Ovde se radi o nečem drugom - o stereotipima koji idu toliko daleko da moja desetogodišnjja ćerka svoje drugare mora da laže da joj je tu lepu kapicu ištrikala baka, a ne deka. To je prirodna reakcija deteta. Ukoliko kaže istinu, da je tu tako lepu, šarenu, veselu, vunenu kapicu koja joj tako dobro stoji, ispleo deda, ostala deca će po automatici pomisliti da tu nešto nije u redu. To znači da smo mi od vrlo ranog detinjstva, od malenih nogu, vaspitani tako da su muškarci nenormalni ako se bave poslovima koji se smatraju ženskim.”
I psiholog Žarko Trebješanin slaže se da je danas prisutna poprilična diskriminacija muškaraca zbog pojačane predrasude o njihovoj potencijalnoj homoseksulanosti. Kod žena se to pitanje praktično i ne postavlja jer je deo i naše i evropske tradicije. Ženama je naprosto dozvoljeno da se u seksualnom smislu ponašaju slobodnije i tragove te tradicije nalazimo još u staroegipatskoj kulturi.
„S druge strane, postoje i vrlo raširene suprotni stereotipi. Na primer, podrazumeva se da žene ne umeju da voze. Niko neće reagovati kad vam neko kaže da će muž porodice voziti sve do Lisabona, ali će se zato svi zapitati ko će uošte da vozi od četiri devojke u kolima ako se ide samo do Kragujevca. A sve četiri su vozačice". poentirao je Trebješanin.
Jedan od njegovih pacijenata ispričao mu je vrlo zanimljivu, ali i indikativnu anegdotu. Naime, kad se taj njegov pacijent najavio u jednoj privatnoj klinici da će da izvršiti ispitivanja na virus hiva i hepatitisa B i C, na licu mesta skupilo se najmanje deset medicinskih sestara i doktorki. Da ga vide, ali usput i da ,alo međusobno proćaskaju i da kroz to ćaskanje otkriju sve o svom životu. Jedna od njih iskoristila je pirliku i na računu mu ostavila svoj broj mobilnog telefona. „Šta je to ako ne mobing?”, zapitao se Trebješanin. Razbijanje stereotipa je jedini put ka polnoj jednakosti, vi budite prvi koji će to svakodnevno primenjivati.
Lazar Stanisavljević, drvni tehničar iz okoline Bora, koji izričito nije želeo da ostane anoniman, ekskluzivno za naš list kaže: „Želeo bih, ali ne smem da nosim suknju”.
„Makar ne napolju. Nosim je po kući i to svi moji gosti odobravaju, naročito ženine prijateljice. Naprosto, imam lepe noge i sve suknje mi dobro stoje. Naravno, ukoliko su skrojene za muškarca, a ja ih naručujem od šnajdera. Međutim, nije mi ni na kraj pameti da u suknji izađem napolje jer bih automatski bio proglašen za pedera."
Lazar se ne libi da kaže da ponekad voli i da ofarba nokte, naročito na nogama, a nije tajna da to vole i mnogi njegovi prijatelji i poznanici koji su klimanjem glave potvrdili njegovu priču i svoj stav. Zaista, zašto su ženska prava otišla toliko daleko da one mogu toliko da im na nivou mode bude dozvoljeno bukvalno sve? Pa čak i to da izgledaju kao Ledi Gaga, dok muškarci ne smeju niti da ofarbaju kosu u nijansu koja im se više sviđa od njihove prirodne?
Da se ne lažemo, i devojkama se i dan-danas, mada sad već prilično retko, događa da ih neko kad se obuku u crno pita: „Ćeri, ti ko da si na sahranu krenula”.
„Ali nije to isto!”, komentariše Miomir Lazić Tića, publicista i di-džej iz Beograda. Na svoj osoben način, ovaj frontmen grupe Hemoglobin, taj fenomen posmatra iz ugla olakog stvaranja stereotipova:
„Devojke i žene zaista mogu da se ponašaju bukvalno kako kod hoće i žele. Feminizam je mrtav jer su žene odavno ostvarile svoja prava. Ovde se radi o nečem drugom - o stereotipima koji idu toliko daleko da moja desetogodišnjja ćerka svoje drugare mora da laže da joj je tu lepu kapicu ištrikala baka, a ne deka. To je prirodna reakcija deteta. Ukoliko kaže istinu, da je tu tako lepu, šarenu, veselu, vunenu kapicu koja joj tako dobro stoji, ispleo deda, ostala deca će po automatici pomisliti da tu nešto nije u redu. To znači da smo mi od vrlo ranog detinjstva, od malenih nogu, vaspitani tako da su muškarci nenormalni ako se bave poslovima koji se smatraju ženskim.”
I psiholog Žarko Trebješanin slaže se da je danas prisutna poprilična diskriminacija muškaraca zbog pojačane predrasude o njihovoj potencijalnoj homoseksulanosti. Kod žena se to pitanje praktično i ne postavlja jer je deo i naše i evropske tradicije. Ženama je naprosto dozvoljeno da se u seksualnom smislu ponašaju slobodnije i tragove te tradicije nalazimo još u staroegipatskoj kulturi. 
„S druge strane, postoje i vrlo raširene suprotni stereotipi. Na primer, podrazumeva se da žene ne umeju da voze. Niko neće reagovati kad vam neko kaže da će muž porodice voziti sve do Lisabona, ali će se zato svi zapitati ko će uošte da vozi od četiri devojke u kolima ako se ide samo do Kragujevca. A sve četiri su vozačice". poentirao je Trebješanin.
Jedan od njegovih pacijenata ispričao mu je vrlo zanimljivu, ali i indikativnu anegdotu. Naime, kad se taj njegov pacijent najavio u jednoj privatnoj klinici da će da izvršiti ispitivanja na virus hiva i hepatitisa B i C, na licu mesta skupilo se najmanje deset medicinskih sestara i doktorki. Da ga vide, ali usput i da ,alo međusobno proćaskaju i da kroz to ćaskanje otkriju sve o svom životu. Jedna od njih iskoristila je pirliku i na računu mu ostavila svoj broj mobilnog telefona. „Šta je to ako ne mobing?”, zapitao se Trebješanin. Razbijanje stereotipa je jedini put ka polnoj jednakosti, vi budite prvi koji će to svakodnevno primenjivati.
Нема коментара:
Постави коментар