среда, 03. мај 2017.

Rodna ravnopravnost u službi polne nejednakosti

Naj­pre tre­ba reći da je rod­na rav­no­prav­nost isto što i jed­na­kost polo­va. Među­tim, u novi­jim, uglav­nom femi­ni­stič­kim tek­sto­vi­ma i izla­ga­nji­ma, neka­daš­nja se pol­na jed­na­kost raz­li­ku­je od rod­ne rav­no­prav­no­sti. Rod­na rav­no­prav­nost je, po novi­jim tuma­če­nji­ma, gra­ma­tič­ka i jezič­ka kate­go­ri­ja, vero­vat­no zato što se polo­vi u gra­ma­ti­ci dele na rodo­ve. Na žen­ski i muš­ki, ali i na sred­nji. 
Kako­god, radi se o pro­ce­su raz­dva­ja­nja nazi­va za muš­ke i žen­ske oso­be, ljud­ske vrste, s ten­den­ci­jom da se pro­ši­ri i na doma­će živo­ti­nje. Naj­pre, kakvoj to jed­na­ko­sti vodi pro­ces raz­dva­ja­nja? Oni koji se zalažu za to ne primećuju u tome nikakvu protivrečnost? Da li nam je cilj da polo­vi budu jed­na­ki ili nejed­na­ki, raz­dvo­je­ni? Femi­ni­stič­ki i nji­ma bli­ski kru­go­vi zala­žu se za raz­dva­ja­nje ovih nazi­va kako bi se ista­kla žen­ska kom­po­nen­ta u ovim ime­ni­ma koja se naj­češ­će odno­se na pro­fe­si­je. Ali ne samo na njih.

Danas na inter­ne­tu ima na sto­ti­ne jezič­kih gru­pa koje se bave jezi­kom, a slu­čaj o kom ćemo danas govo­ri­ti odno­si se na Fej­sbuk gru­pu „Naš jezik”. Ova gru­pa je za potre­be posta­vlja­nja ova­kvih pita­nja (na pri­mer: kako gla­si ime žene koja tre­ni­ra dru­ge, dakle koji je žen­ski pan­dan za muš­ku ime­ni­cu tre­ner?) ofor­mi­la je pod­gru­pu koja se zove „Nazi­vi žite­lja nase­lje­nih mesta i žen­skih delat­ni­ka”. Sva­ko ko posta­vi pita­nje iz neke od ove dve obla­sti biva upu­ći­van na ovu gru­pu jer se ispo­sta­vi­lo da ova­kva pita­nja nemi­nov­no vode u sva­đe i suko­be. Pod nazi­vi­ma žite­lja nase­lje­nih mesta, misli­mo na pita­nja tipa: Kako se zove sta­nov­nik Oba­le Slo­no­va­če, Mal­te, Mer­ku­ra, Zele­nort­skih ostr­va, Tri­ni­da­da i Toba­ga i sl. Ne spa­da­ju obe vrste ovih pita­nja u istu gru­pu, ali ovde su svr­sta­na u isti koš jer se ras­pra­va po pra­vi­lu odvi­ja isto. Naj­pre kroz dava­nje manje ili više duho­vi­tih odgo­vo­ra (naj­češ­će manje), zatim kroz ras­pra­vu zaš­to je jedan oblik pri­hva­tlji­vi­ji a dru­gi ne, onda poči­nju sva­đe, zatim vre­đa­nja (što nije dozvo­lje­no i kažnja­va se izba­ci­va­njem iz gru­pe), zatim pret­nja­ma i na kra­ju kon­sta­ta­ci­jom da je čita­va ras­pra­va bila uza­lud­na, te da se njom nije doš­lo ni do čega dru­gog nego do kon­flik­ta koji bi pod nekim dru­gim okol­no­sti­ma mogao da pre­ra­ste i u oru­ža­ni.
Sto­ga, ovde se osvr­će­mo samo na jezik, a ne i na rav­no­prav­nost polo­va, uz napomenu da svako sebe ima pravo da naziva kako hoće jer je to u skladu sa demokratskim principom slobode izražavanja. Tu su, naravno, dozvoljeni i oblici koje normativna leksikologija ne prihvata - što će reći - reči koje ne postoje u rečnicima. Ovde se pre sve­ga misli na poku­ša­je da se sve ime­ni­ce muš­kog roda koje se odnose na živa bića pre­ba­ce u žen­ski. O tome je već dosta bilo reči, kao i o tome da je pri­lič­no često nemo­gu­će izve­sti obli­ke žen­skog roda, ali i obr­nu­to, od žen­skog muš­ke. Na pri­mer: kupac, borac, talac i sl, a obr­nu­to drvo­se­ča, maši­no­vo­đa, bra­do­nja, brkajlija, babi­ca, rospija, aždaja itd. Za poče­tak, insi­sti­ra­njem na dok­tri­ni rod­ne rav­no­prav­no­sti, svi kup­ci, bor­ci, tao­ci, drvo­se­če, maši­no­vo­đe, bra­do­nje, rospije i babi­ce su dis­kri­mi­ni­sa­ni u odno­su na dru­ge lju­de, ali ni to nije tako straš­no jer je malo vero­vat­no da će se neko od njih ose­ti­ti uvređenim.
Zapra­vo niko neće ni rea­go­va­ti zbog toga osim onih koji tu rod­nu rav­no­prav­nost kao ide­o­lo­gi­ju ili dok­tri­nu zastu­pa­ju. Insi­sti­ra­njem na njoj i u jezi­ku i u druš­tvu se stva­ra pomet­nja.
Deša­va­lo se već da se na istom mestu poja­ve dve žene, a obe su po pro­fe­si­ji isto. Među­tim, jed­na hoće da bude pot­pi­sa­na kao ured­nik, a dru­ga kao ured­ni­ca. Jed­na kao psi­ho­log, dru­ga kao psi­ho­loš­ki­nja. Jed­na kao lin­gvi­sta, a dru­ga kao lin­gvist­ki­nja.  Red bi bio da ih neko nadležan pita kako žele da budu pot­pi­sa­ne.
Tako smo i mi na gru­pi posta­vi­li pita­nje žena­ma. „Pret­po­sta­vi­mo da ste žena sudi­ja. Šta biste naj­vi­še vele­li da vam piše u vizit-kar­ti?”, a na to pita­nje dobi­li sle­de­će odgovore:


žena sudi­ja - 3

sudi­ni­ca - 6

sut­ki­nja - 19

sudi­ja - 218


Ovo pita­nje kri­je i malu zam­ku. Nai­me, već sama ime­ni­ca sudi­ja je gra­ma­tič­kog žen­skog roda, baš kao i deda i tata.
Zbog toga će se ona u reče­ni­ci pona­ša­ti kao ime­ni­ca žen­skog roda. Na pri­mer: „Vide­li smo dve sudi­je”, „Oni su naše (ali i naši) tate”. Među­tim, nema sum­nje da su se žene u ovoj anke­ti ogrom­nom veći­nom opre­de­li­le za neraz­dva­ja­nje žen­skog obli­ka od muš­kog koji u našem jezi­ku ozna­ča­va neu­tral­ni rod. Pri­me­ra radi, pita­će­mo: „Koli­ko u ovom gra­du ima sto­ma­to­lo­ga?”. Ovo pita­nje bez ika­kve dile­me uklju­ču­je i žene sto­ma­to­lo­ge. Sva­ka­ko da bi bilo pre­te­ra­no i nepo­treb­no pita­ti: „Koli­ko u ovom gra­du ima sto­ma­to­lo­ga i sto­ma­to­loš­ki­nja?” isto kao što bi nepo­treb­no i usi­lje­no bilo pita­ti: „Koli­ko u ovom gra­du ima pra­vih bio­loš­kih maj­ki i onih koje su samo odgo­ji­le decu, a nisu ih i rodi­le?”.

Argu­ment kojim oni koji insi­sti­ra­ju po sva­ku cenu da sva­ka žena mora u svom ime­nu da nosi i ozna­ku žen­skog roda pozi­va­ju se na odav­no pri­hva­će­ne obli­ke: dok­tor­ka, nastav­ni­ca, pro­fe­sor­ka, peva­či­ca, šefi­ca (šefo­vi­ca), rad­ni­ca, kom­ši­ni­ca, pri­ja­te­lji­ca, gospo­đi­ca itd. Na stra­nu što su dok­tor­ke, pro­fe­sor­ke, šefi­ce, mini­star­ke, pa čak i sudi­ni­ce (baš kao i popa­di­je), u počet­ku ozna­ča­va­le žene (supru­ge) dok­to­ra, pro­fe­so­ra, šefa, mini­stra i sudi­je, ovde se radi o potvr­di da je srp­ski po pri­ro­di ume­re­no rod­no rav­no­pra­van jezik. Od nekih obli­ka ime­ni­ca muš­kog roda lako pra­vi­mo obli­ke žen­skog, dok je od dru­gih to prak­tič­no nemo­gu­će i svi poku­ša­ji da se na silu od njih napra­ve žen­ski obli­ci po pra­vi­lu zavr­ša­va­ju pod­sme­hom, vre­đa­njem i pozi­vom na okr­šaj. Čemu onda toli­ko insi­sti­ra­nje na žen­skim obli­ci­ma kad ogro­man broj žena na to ne pri­sta­je? Žene ne pri­sta­ju da čak i u jezi­ku budu nera­vo­prav­ne u odno­su na muš­kar­ce. Ali tu su femi­nist­ki­nje i femi­ni­sti koji će im obja­sni­ti da to rade za nji­ho­vo dobro. A tu će pasti i argu­ment da je naj­ve­ći broj žena u vre­me kad su bile samo doma­ći­ce i nisu ima­le pra­vo na ško­lo­va­nje i rad, sede­lo kod kuće skrš­te­nih ruku. Tako ni sad nisu sve­sne kakve im sve boljit­ke i pred­no­sti dono­si nazi­vlje u žen­skom rodu i zaš­to bi bilo dobro da budu bor­ki­nje, kup­ki­nje, tre­ner­ki­nje, tao­ki­nje i sudi­ni­ce. Zai­sta, zaš­to bi to za njih bilo dobro? Danas kad su žene ostva­ri­le sva svo­ja pra­va na rad, ško­lo­va­nje, učeš­će u jav­nom živo­tu, kad još odav­no zau­zi­ma­ju mesta pred­sed­ni­ka, mini­sta­ra i kra­lje­va, šta im dobro može done­ti da ih nazi­va­mo sudi­ni­ca­ma ume­sto sudi­ja­ma? Na ovo pita­nje iz kru­go­va bli­skih odbra­ni rod­ne rav­no­prav­no­sti odgo­vor još nismo dobi­li. Napro­tiv, kad ih pita­mo: „U čije ime, s kojim pra­vom i zaš­to se bori­te za te obli­ke kad se nesra­zmer­na veći­na žena izjaš­nja­va pro­tiv?”, odgo­va­ra­ju nam optu­žba­ma da smo muš­ki šovi­ni­sti, muš­kar­či­ne i, narav­no, poga­đa­te, faši­sti i naci­sti. Zatim se s uvre­da­ma nasta­vlja, poči­nju naj­pri­zem­ni­je psov­ke („sisaj kurac” na pri­mer), zatim poči­nju pret­nje na poli­tič­kom pla­nu i na kra­ju uvek dođe do toli­kog kon­flik­ta, da nije inter­ne­ta nego da se sve to doga­đa uži­vo, nesum­nji­vo bi doš­lo i do tuče, pa ako se već zatek­ne neš­to od hlad­nog ili toplog oruž­ja, sva­ka­ko bi bilo i mrtvih.

Time se lako može obja­sni­ti zaš­to veći­na žena o ovoj pro­ble­ma­ti­ci ćuti. Jed­no­tav­no, pored namet­nu­te nerav­no­prav­no­sti, nisu im potreb­ni još i oru­ža­ni suko­bi, ali time ne pre­sta­je potre­ba da se pita­mo zaš­to oni ret­ki poje­din­ci tako gla­sno i agre­siv­no bra­ne rod­nu rav­no­prav­nost kad su se i sami mno­go puta uve­ri­li da ona samo vodi u suko­be, nespo­ra­zu­me, nera­zu­me­va­nje, agre­si­ju i kon­fron­ta­ci­ju. Zai­sta, da zaklju­či­mo ovaj tekst: Čemu insi­sti­ra­nje na iza­zi­va­nju suko­ba i to u ime onih koji se sa ide­o­lo­gi­ja­ma poli­tič­ke korekt­no­sti i rod­ne rav­no­prav­no­sti (kao jed­nog nje­go­vog seg­men­ta) ne sla­žu?
Pre­o­sta­je nam samo da naga­đa­mo. Cilj vrlo vero­vat­no može 
da bude zava­da. A zava­da je, kao što svi dobro zna­mo, veo­ma sna­žno oru­đe za čvr­stu i auto­krat­sku vla­da­vi­nu. Mogu li zava­đe­ne stra­ne da sru­še sistem zasno­van na rod­noj rav­no­prav­no­sti koja se pozi­va na ljud­ska pra­va? Nema teo­ri­je! U pri­log ovoj pret­po­stav­ci govo­ri i to da oni koji se zala­žu za rod­nu rav­no­prav­nost otvo­re­no ne pri­zna­ju demo­krat­ska nače­la u koji­ma se kaže da je demo­kra­ti­ja sistem u kom veći­na vla­da nad manji­nom uz poš­to­va­nje sva­kog manjin­skog miš­lje­nja i manjin­skih pra­va. Oni su otvo­re­no pro­tiv toga i zala­žu se za vla­da­vi­nu manji­ne nad veći­nom, čak vrlo često otvo­re­no izja­vlju­ju­ći da je veći­na glu­pa, retar­di­ra­na, nespo­sob­na i slič­no. 
Nema sum­nje da su i novi­ja vre­me­na pop­tu­nog suno­vra­ta demo­kra­ti­je u kojoj manji­na zahva­lju­ju­ći medi­ji­ma, izbor­nim komi­si­ja­ma, mani­pu­la­ci­ja­ma gla­so­vi­ma i birač­kim spi­sko­vi­ma, bugar­skom vozu, korup­ci­ji i uz pomoć još dese­ti­ne pre­va­ran­skih postu­pa­ka, zai­sta može da osvo­ji vlast, da to izgle­da legi­tim­no i da ta pobe­da čak delu­je ube­dlji­vo. Pa evo, ima­li smo izbo­re 2017, pre nepu­nih mesec dana, koji su bili upra­vo to. Ali to nije demo­kra­ti­ja nego nje­na zlo­u­po­tre­ba i obma­nji­va­nje jav­no­sti. No, nije li i ovaj način poku­ša­ja revi­zi­je jezi­ka i uvo­đe­nja novo­go­vo­ra isto to? Zlo­u­po­tre­ba demo­krat­skih prin­ci­pa da bi se putem pre­va­re doš­lo do želje­nog cilja?
Na kra­ju, isti oni koji se zala­žu za rod­nu rav­no­prav­nost, iako dekla­ra­tiv­no pro­tiv Vuči­će­ve dik­ta­tu­re, pro­gla­si­će te izbo­re legi­tim­nim. I istra­ja­va­će na tome da je Vučić osvo­jio veći­nu gla­so­va, bez obzi­ra na sve pre­va­re i mal­ver­za­ci­je. Jeste, zato što su šan­se da ide­o­lo­gi­ja rod­ne rav­no­prav­no­sti odne­se pobe­du pod­jed­na­ke i isto­vet­ne ovoj vrsti nad­me­ta­nja. Da nje­ni zago­vor­ni­ci izvo­ju pobe­du zahva­lju­ju­ći pre­va­ri, jer dru­gog nači­na nema­ju budu­ći da pro­tiv sebe ima­ju više­stru­ko, čak i dese­to­stru­ko, broj­ni­ju veći­nu.
Ali opet: „Zaš­to to rade i koji su im inte­re­si?”. Nema sum­nje da su neki lič­ni koji se tiču nov­ca, ali koji? Osta­vi­će­mo soci­o­lo­ge, antro­po­lo­ge i poli­ti­ča­re da odgo­vo­re na ova pita­nja. Lin­gvi­sti­ka je još odav­no dala svoj odgo­vor. Rod­na rav­no­prav­nost bez krše­nja jezič­kih pra­vi­la i bez uvo­đe­nja novo­go­vo­ra nije mogu­ća.


Нема коментара:

Постави коментар