уторак, 20. март 2018.

Kratki prikaz Srbsko hrvatskog slovara Željka Šikića

Odnosno: Zaš­to Sr­bi ka­žu ba­ter­flaj ume­sto lep­tir?

S ma­lim odoc­nje­njem, je­dan ma­li pri­kaz Srb­sko hr­vat­skog slo­va­ra / Srp­sko hrvat­skog reč­ni­ka Mr. Sci. Želj­ka Ši­ki­ća. 


Ra­di se o jed­nom od broj­nih po­ku­ša­ja stva­ra­nja raz­li­kov­nih reč­ni­ka iz­me­đu srp­skog i hr­vat­skog. Trend je na­ro­či­to uzeo ma­ha kad su po­li­tič­ki, pa sa­mim tim i je­zič­ki, su­ko­bi iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba po­čet­kom de­ve­de­se­tih pre­ra­sli u rat. Tad kad su stra­sti uza­vre­le, po­je­din­ci ni­su vi­de­li u to­me sa­mo po­li­tič­ke ne­go i eko­nom­ske raz­lo­ge. Na va­lu raz­li­ka iz­me­đu srp­skog i hr­vat­skog, ko­ji su se do ju­če zva­li istim ime­nom – srp­sko­hr­vat­ski, mo­gle su se za­ra­di­ti i pa­re. Sa­mo je bi­lo pi­ta­nje tre­nut­ka – ko će pre i ko će de­blje. Jer reč­ni­ci se odav­no ne me­re po kva­li­te­tu ne­go po de­blji­ni i taj kri­te­ri­jum va­ži već du­go, još od kra­ja 17. sto­le­ća i taj se obi­čaj ni­je ro­dio na Bal­ka­nu ne­go u Za­pad­noj Evro­pi.

U tom tak­mi­če­nju je na­rav­no bi­lo na hi­lja­de po­ku­ša­ja, ube­dlji­vo vi­še sa hr­vat­ske stra­ne, ali da pa­ra­doks bu­de ve­ći, pr­vi je do­šao sa srp­ske u vi­du Srp­sko-hr­vat­skog reč­ni­ka va­ri­jan­ti, Hr­vat­sko-srp­ski rječ­nik ina­či­ca, (Sti­los, Be­o­grad, 1989.) Jo­va­na Ći­ri­lo­va. No, ovaj reč­nik bez sum­nje ni­je bio po­li­tič­ki obo­jen, ili, uko­li­ko i je­ste, sva­ka­ko ni­je bio po­li­tič­ki ostraš­ćen. Ia­ko se, po­go­to­vo iz da­naš­njeg ugla, nje­mu mo­gu pri­pi­sa­ti mno­gi ne­do­sta­ci, ali i pri­lič­ne ne­do­sled­no­sti, Ći­ri­lo­vljev mo­tiv sva­ka­ko ni­je bio da ove dve va­ri­jan­te istog je­zi­ka raz­dvo­ji ne­go pri­bli­ži, što je vi­di­lji­vo i iz sa­mog na­slo­va.

No, Ši­ki­ćev reč­nik je zah­te­vao ne­u­po­re­di­vo vi­še tru­da, to­li­ko da ga je prak­tič­no ne­mo­gu­će sa­gle­da­ti u svim nje­go­vim aspek­ti­ma do kra­ja, a još ma­nje iz­dvo­ji­ti do­volj­no vre­me­na da se sva­ka po­je­di­nač­na na­tuk­ni­ca ma­kar de­li­mič­no raz­mo­tri. Sto­ga smo se od­lu­či­li sa­mo na je­dan deo jed­nog slo­va, što sma­tra­mo do­volj­nim uzor­kom za raz­u­me­va­nje Ši­ki­će­vog pri­stu­pa ovoj pro­ble­ma­ti­ci. Ukrat­ko, Ši­kić se vo­dio vo­dio prin­ci­pi­ma ko­ji­ma su se vo­di­li i pr­vi raz­li­kov­ni reč­ni­ci izaš­li u Hr­vat­skoj 1990. i na­sta­vi­li da iz­la­ze do dan-da­nas. U pr­vom uda­ru ova­kvih reč­ni­ka, od 1991. do 1993. go­di­ne, us­pe­li smo za­be­li­ži­ti njih dva­na­est i svi su se dr­ža­li če­ti­ri osnov­na na­če­la:

1. Hr­vat­ska je sva­ka ona reč ko­ja se ko­ri­sti na hr­vat­skom go­vor­nom pod­ruč­ju. 

2. Srp­ska je sva­ka ona reč ko­ja na ne­kom od hr­vat­skih go­vor­nih pod­ruč­ja ni­je u upo­tre­bi.

3. Uko­li­ko se sve si­no­nim­ne re­či po­na­vlja­ju i u srp­skoj i u hr­vat­skoj va­ri­jan­ti, is­ko­pa­ti po reč­ni­ci­ma ne­ku reč ko­ja ni u Sr­bi­ji ni u Hr­vat­skoj odav­no ni­je u upo­tre­bi, ali ima po­tvr­đe­no pra­slo­ven­sko po­re­klo i pri­pi­sa­ti je hr­vat­skom.

4. Kad ni u to­me ne uspe­mo, iz­mi­sli­će­mo srp­sku reč, ma­kar je ne be­le­žio ni­je­dan reč­nik. I ne sa­mo reč­nik, nema po­tre­be da za tom reč­ju po­sto­ji bi­lo ka­kva po­tvr­da u tek­sto­vi­ma na srpskom. 

Oko ova če­ti­ri na­če­la mo­gu­će je uvo­di­ti i pod­na­če­la i ta­ko sve to­li­ko za­ma­gli­ti da se či­tav pro­je­kat do­ve­de do ap­sur­da, ali to nas u na­šoj na­me­ri ne­će ome­sti da do­ka­že­mo da su srp­ski i hr­vat­ski po­sve raz­li­či­ti je­zi­ci.

No­, Ši­kić se ne za­u­sta­vlja sa­mo na to­me. Ka­ko bi raz­li­ka iz­me­đu hr­vat­skog i srp­skog bi­la ve­ća, on za hr­vat­ski, a po po­tre­bi i za srp­ski, uvo­di i ko­ri­en­sko pi­smo. 
Na­po­kon, da vi­di­mo na na­su­mi­ce oda­bra­nom uzor­ku, a to je sa­mo deo slo­va B, do ka­kvih je re­zul­ta­ta Ši­kić do­šao. 


* * *

Kre­ni­mo od sa­mog po­čet­ka slo­va B (slo­vo A pre­ska­če­mo jer ne­ma slo­ven­skih re­či ko­je po­či­nju na A, ako iz­u­zme­mo po­je­di­ne ve­zni­ke, par­ti­ku­le, uz­vi­ke i sl). Pr­vo na šta na­i­la­zi­mo je reč ba­ta na srp­skom, od­no­sno srb­skom, ka­ko za­pi­su­je Ši­kić na ve­li­ku ra­dost i ve­se­lje srp­skih pse­u­do­znan­stve­ni­ka ko­ji ne pri­zna­ju Vu­ko­ve re­for­me i gla­sov­ne al­ter­na­ci­je, u ovom slu­ča­ju tvr­de­ći da ta­ko tre­ba jer se na­rod ne zo­ve Sr­pi ne­go Sr­bi.

Ta­ko će­mo sa­zna­ti da se ba­ta (de­mi­nu­tiv i od brat i od de­čak) na hr­vat­skom, sa­svim neo­če­ki­va­no, ka­že bra­ca ili deč­kić. Iz ovog pri­me­ra vi­di­mo na de­lu poš­to­va­nje na­če­la br. 2. Ne­ma ve­ze što su i bra­ca i deč­kić u ši­ro­koj upo­tre­bi me­đu srp­skim ži­vljem, va­žno je da ba­ta ni­je baš sa­svim i svu­da po­zna­to me­đu Hr­va­ti­ma.

Ko­d dru­ge na­tuk­ni­ce na­i­la­zi­mo na pre­gršt hr­vat­skih si­no­ni­ma za na­red­nu srp­sku reč: han­drast, ne­skla­dan, ne­spre­tan, ne­u­po­ra­bljiv, bez­vri­e­dan, pre­ve­lik. Raz­u­me se, na srp­skom se to ka­že ba­tal i sva­ki Sr­bin će vam to iz ta­ka po­tvr­di­ti. Ia­ko ni za pri­dev han­drast, a bo­ga­mi ni za ba­tal (ko­ji je uz sve i ne­pro­men­ljiv i do­la­zi iz tur­skog) ni­ko živ ni­je čuo, mo­ra se pri­zna­ti da je sko­ro u pot­pu­no­sti is­poš­to­va­no na­če­lo br. 4. Ia­ko pri­de­va ba­tal ima u Reč­ni­ku Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti, on ne­ma to zna­če­nje. Na­vo­de se zna­če­nja: po­kva­ren, za­puš­ten, na­puš­ten i rđav. Da­kle, ni­jed­no nije ni iz da­le­ka oni­ma ko­je se na­vo­de na hr­vat­skom. A ne bi ni mo­glo druk­či­je jer bi se ina­če na­ru­ši­lo osnov­no na­če­lo br. 1, bu­du­ći da su svi ovi pri­de­vi još ka­ko po­zna­ti u hr­vat­skom.

Tre­ća od­red­ni­ca gla­si ba­ta­li­će što se na hr­vat­skom ka­že odu­stat će, oka­nit će se. Zaš­to se be­le­že ob­li­ci fu­tu­ra, ni­je teš­ko na­zre­ti. Po srp­skom i hr­vat­skom stan­dar­du, oni se be­le­že raz­li­či­to, ia­ko se isto či­ta­ju. Ali ne­sum­nji­vo raz­li­ka po­sto­ji. Uko­li­ko ni­ste već pri­me­ti­li, au­tor pot­pu­no za­ne­ma­ru­je to što ne­ke od re­či sa de­sne, hr­vat­ske stra­ne, po­sto­je i u srp­skom. Ono se ne su­prot­sta­vlja ni­jed­nom od na­če­la. Dru­gim re­či­ma, bez ob­zi­ra što lo­gič­ki sle­di da tih re­či ne­ma u srp­skom, to za au­to­ra ni­je ni­ma­lo va­žno. Te re­či su hr­vat­ske, pa i uko­li­ko se po­ja­ve u ne­kom srp­skom tek­stu, to je za­to što Sr­bi vo­le da uzi­ma­ju hr­vat­ske re­či, i to to­li­ko bez­o­bra­zno i bez­ob­zir­no da ih uopšte ne sma­tra­ju kro­a­ti­zmi­ma. Isto ta­ko, ovaj gla­gol će se po­ja­vi­ti i u svom osnov­nom ob­li­ku, u in­fi­ni­ti­vu, ali kao što re­ko­smo, ni­je to­li­ko va­žan kva­li­tet ko­li­ko kvan­ti­tet. Što vi­še re­či, to je reč­nik me­ro­dav­ni­ji i ozbilj­ni­ji.

Kad bu­de­te ču­li za tre­ću na­tuk­ni­cu po re­du ko­ja gla­si ba­ta­li­ja, na šta će­te pr­vo po­mi­sli­ti uko­li­ko vam je ma­ter­nji srp­ski? Pa na ot­pad (od­no­sno od­pad, ka­ko pi­še u reč­ni­ku) od­no­sno na po­kva­re­nu stvar. Na stra­nu što opet ni­ko živ u Sr­bi­ji ne zna šta je ba­ta­li­ja, ili, ako zna, sva­ka mu čast, a zna­či za­puš­te­na nji­va ili par­log (ma­kar po RSA­NU), valj­da se pod­ra­zu­me­va da Sr­bi ne zna­ju šta je ot­pad i po­kva­re­na stvar. No, do­bro, ovaj pri­mer se dr­ži istih na­če­la kao i pret­hod­ni. Tre­ba nam ne­ki pri­mer ko­ji se strikt­no dr­ži na­če­la br. 3.

Evo ga! Pod srp­skim ba­ta­ra (?!) le­po sto­ji hr­vat­ski kar­tol. Šta je kar­tol, ne vi­di­mo ni u hr­vat­skim reč­ni­ci­ma. Na stra­nu što je ne­ma ni kod Ani­ća ni na Hr­vat­skom je­zič­nom por­ta­lu, ne­go je ne­ma ni u Broz-Ive­ko­vi­će­vom Hr­vat­skom rječ­ni­ku iz 1903. Ne­ma ni u RSA­NU, ne­ma ni u Reč­ni­ku dve­ju ma­ti­ca iz 1968, ne­ma je ni u dvo­je­zič­nim reč­ni­ci­ma De­a­no­vi­ća i Pu­ta­ne­ca, ni u Rječ­ni­ku stra­nih ri­je­či Bra­to­lju­ba Kla­i­ća. Kao sle­de­ći si­no­nim za srp­sku ba­ta­ru ko­ju je ta­ko­đe teš­ko pro­na­ći, ali je ipak mo­gu­će, na­vo­di se hr­vat­ski lo­go­žar. Opet mi­ste­ri­ja. Ova reč nas pre­ko hr­vat­skih reč­ni­ka na­vo­di na bilj­ku ro­goz – rod traj­nih ze­le­ni (Typha) s cva­to­vi­ma u ob­li­ku kli­po­va iz po­ro­di­ce ro­go­za (Typha­ce­ae), ra­ši­ren po­svu­da u plit­kim vo­da­ma je­ze­ra i mo­čva­ra; bo­tur, šaš, še­var... Sad smo već ma­lo bli­zu jer bo­tur i ba­ta­ra ve­ro­vat­no ima­ju isti ko­ren. Dok, na kra­ju, kod tre­ćeg si­no­ni­ma ne na­i­la­zi­mo do re­či ko­ni­stra, što već ma­lo po­zna­ti­je zvu­či i na kra­ju – ko­ša­ra! Je­ste, srp­sko ba­ta­ra i hr­vat­sko kar­tol, za­pra­vo zna­če isto što i ko­ša­ra na srp­sko­hr­vat­skom. Ne­vo­lja je sa­mo što u ovom reč­ni­ku ne­ma­mo taj me­đu­je­zik, taj srp­sko­hr­vat­ski, ko­ji će nam ob­ja­sni­ti šta ko­ja od ovih ne­po­zna­tih re­či zna­či. 

* * *

Ni­je mo­glo kra­će, ja se iz­vi­nja­vam, ovo je naj­kon­ci­zni­je što znam. A za­pra­vo sam hteo da po­sta­vim jed­no vr­lo jed­no­stav­no pi­ta­nje: Če­mu ovo­li­ki trud? Zaš­to je Želj­ko Ši­kić ulo­žio ovo­li­ko vre­me­na i tru­da? Šta je nji­me hteo po­sti­ći? Ko­me ovaj reč­nik mo­že bi­ti od ko­ri­sti? Mo­že li ikom? Pret­po­stav­ka je, na­rav­no, da je au­tor že­leo do­ka­za­ti da su hr­vat­ski i srp­ski u pot­pu­no­sti raz­li­či­ti je­zi­ci, za šta ima­mo pu­no raz­u­me­va­nja, ali on u ovom oči­to ni­je us­peo i to ne sa­mo op­će­ni­to, ne­go ni­je us­peo ni kod jed­ne po­je­di­nač­ne od­red­ni­ce, na­tuk­ni­ce, le­me. Štaviše, naneo je štetu samom hrvatskom jer je na ovaj način iz uobičajenog hrvatskog vokabulara posredno izbacio ogroman broj reči.

Slovar možete naći ovde
https://sites.google.com/site/serbiantocroatiandictionary/

1 коментар:

  1. Hahaha, super, slatko si me nasmejao. Жељко ogrezao u mržnju i dokolicu.

    ОдговориИзбриши